Бранич

138

БРАНИЧ

Теорија дијалектичке награде Хегела, иолази од основа о јединству реалног и идеалног света, признаје, да цео реални свет јесте идеја, која се јавља спо.ља. Све што постоји јесте, на тај начин, остварење ове вечне, ансолутне идеје и овршава се, према томе, порегком логичког развића ове идеје. Ове што служи као израз апсолутне идеје, има реално биће (тезис); све што јој противуречи, јесте њено одридање и реалног бића нема (антитезис). По закону дијалектичког развића, мисао не може да се задржи на таквом одрицању апсолутне воље, на таквом унутрашњем противуречју; потребно је [измирење, потребан ]е позитиван резултат, који се и постиже одрицањем одрицања (сингезис). Право је остварење разумне идеје воље; кривично дело јеоте иорицање ове идеје. Потребно је*уништити противурсчје; то се и постиже казном, која 1е, наравно, иорицање воље, која одриче право, т. јест цотврда права. Таким начином, казна је прост захтев логик.>; држава одређујући казну, испуњава само прост закон логичког мишљења. У другу групу апсолутних теорија долази: теорија самоодбране или непосредне реакције према свему ономе, што наноси штету човеку, која се оенива на непроменљивим евојствима материјалне природе човечије, теорија категоричког императиЂа и теорија урођене сираведљипости , која се оснива на својствима интелектуалне природе човечије (нараветвене и умне). Све теорије ове групе чини нам се да еадрже у ееби основну грешку у самом постављању питања: оне се не занимају са институтом државног кажњења, већ нечим другим, што, као непосредно везано с цриродом човечијом, може имати. места и ван државе, без државе и пре постанка државне заједнице. Говорећи о казни, правна наука има у виду да објасни основе кажњења, који нар >чито и искључиво; леже у држави, да објасни потребе државне, које изазивају казну, другим речима — природу државе у колико она изискује (или не изискује) институт казне; међу тим, ово питање теорије ове не само да одбацују на друго место, већ га се често пута и не дотичу. Наравно, не подлежи никаквој сумњи, да не само казна, но и сама држава — цела држава са свим својим елементима — потиче из човечије природе; али за науку кривичног права није важно то крајње објашњење узрока свих [узрока, већ је важан одношај казне према држави. Несумњиво, да је природа државе везана са природом човека; али је несумњиво и то, да се у природи државе налазе такви елементи,