Бранич

КРИВИЧНО ПРАВО

139

којих нема у природи појединих људи и који се образуЈу и потичу баш на земљишту уједињења људи у држави. Само с те тачке гледишта можемо објаснити тај Факат, да и освета и друге Форме природне реакције, коте потичу из човечије природе, не само да се ниште у држави, већ постају кривичним делима. Посебице, пак, теорија категоричког императива — практичког разума (Канта) полази с тог основа, што су уму чавечијем урођени извесни захтеви, који не траже никакве доказе, они су сами по себи очигледни за нашу савест, као Факта која се не дају опроврћи, као апеолутни закони. Кривично правосуђе руководи се једним таквим категоричком императивом: цела наравствена природа човечија безусловно изискује казну сваког кривичног дела, при том, казну по начелу награде равно за равно. Ако се укине сила таквог закона вечне наравственосги, то ће и живот људи на земљи изгубиги сваку цену и значај. Захтев је тај толико безусловно обавезан, да је чак друштво које мора да се распадне, ипак дужно претходно да казни своје кривце — Па1 јизШЈа, регеа!; типдиз. Основ, да ј човеку урођена идеја снроведљивости, представља се ипак аптолу.тно неоснованим Пре евега пада у очи да је основ овај потпуно недоказан. Као једини разлог наводс обично ту околност, што сваки човек осећа невољно задовољство кад види да правда иобеди и обратно, осећа незадовољство, кад се правда нарушава. Против тога, наравно, може се навести, да наше евакидашње искуство представља појаве потпуно противне: човек, који је себи стекао неправилним путем користи радује им се исто онако, као частан раденик. Кад се победа справедљивости додирује с нашим интересима, тада нам она стварно пружа задовољство; али преко те границе ништа се слично не примећује. Потпуно је разумљиво, да у грађанском друштву, где се интерес свих и евакога, изузимајући кривца, састО|и у заштити правног поретка, акт справедљивости пружа задовољство већини; али да би тај осећај био урођен човеку — за потврду тога ми немамо никаквих озбиљних основа. б) Теорије релативне гледају основ државне казнене радње искључиво у извесном резултату, корисном за државни живот, који потиче као последица из примене козне. Као такав општи резултат за све релативне теорије јављ^ се смањивање броја кривичних дела: каана се одређујене „дша рессаШш ез!" већ „пе ресса1иг". Тај пут, којим се постиже овај општи ре-