Бранич

ИЗ СУДНИЦЕ

151

закона, требала је меница бити пренесена на њега. Међутим из менице се види да сопетвеник исте Браћа Андрејевићи на њега меницу кису пренели, који 6и ^едино и могли по меници тражити наплату. Тражио је да ее тужилац одбије од тражења као неумесног и недоказаног, тим пре што не подноси никакве доказе, да је ову меницу исплатио за њега, нити има места позивању тужиочевом на § 833. грађ. закона, јер се овај спор не може расправља ги по грађанском законик ј већ по трговачком, пошто је менични дуг. Пошто 1'е завршио извиђање по овоме спору, врањски првостепени суд нашао је: Да је тужилачка страна, поднетом меницом као јавном исправом — § 187. и 188. гр. иост., коју је за евоју признала и тужена страна — § 180 гр. пост., доказала постојање дуга, који се тужбом тражи. Да је признањем тужилачке стране — § 180. грађ. пост. доказано, да је поднета меница, за доказ ове тражбине, услед неизискатог протеста изгубила менично преимућство и постала обавеза грађанске природе по смислу § 167. зак. трг. и § 928. ж. грађ. зак. те ее по томе на распршу овога спора имају применити одредбе грађанско1 законика, а не трговачког законика. Да је тужилачка страна тиме, што има у рукама оригиналну меницу цо којој се дуг тражи, доказала, да је еавестан држалац све дотле, док се противно не докаже, — § 223. грађ. зак па како тужена страна ничим није доказала, да је спорна меница, на непоштен начин дошла у руке тужиоцу Сави, а ничим није доказала, да је спорну меницу изгу-ила, јер се није користила у том случају правом, које јој даје § 204. грађ. пост., — то се онда има узети, да је тужалачка страна овим доказала свој навод, да је горњи дуг за туженога исплатила Браћи Андрејевићима, и по томе, тужени је пс § 833. грађ. зак. дужан горњу суму платити тужиоцу. Нема места сриговору тужене стране, да тужилац нема права по поднетој меница, да од ње — тужене стране — тражи наплату, што иста није на тужиоца пренесена, јер и исправе, као и друге покретне ствари могу прећи на Другога кад се предаду § 287. грађ. закона, Према свему изложеноме тужени се на основу § 21. грађ. зак. има осудити на плаћање горњег дуга, а према § 602. гр. зак. и на плаћање 6°/о интереса од 5. јула 1894. г. до наплате.