Бранич

из суднице

155

без жира путем преноеа на друга лица пренети еамо што тада изме!)у цедента и цесионера не поетоји никаква менична правна обавеза уоп Саиз{;ет тврди, да цесија ништа не шкоди индособилитету менице. Најзад хрватски законодавац је по угледу на угарски, у одредбе свог меничног права унео и чл. 18. где се изреком вели: „да се права из менице могу и иугем уступа пренети с тим, да пријемник може меничним путем своје право изнети противу акцептанта и оних жиранта, који су меницу пренели пре уступања. Према овоме што је наведено јасно излази: да би се меница увек могла уетупати у својину путем цесије и кад то не би предвиђао менични закон, али наш трговачки закон у свомв § 114 изрично вели: да кад неко пренесе меницу после изиоканог протеста, онда такав преноситељ није менично обавезан, а наши коментатори г.г. Вељковић (на стр. 430) и ТуцаковиК (на стр. 175) изречно тврде да јв таЈ пренос грађанско нравно усгупање. Меница се дакле противио тврђењу III одел. Касационог Суда може у свако доба цедирати. Што се тиче навода Касац. Суда, да и форма грађанско г преноса мора бити увек писмена и да се мора стављати на сам( уступљено писмено, што изводи из наређења § 866. грађ. зак. по коме само исправе које гласе на показатеља како су предане, већ су и уступљене, Апелац. Суд има част на првом месту екренути пажњу општој седници да је поменути цараграФ нетачно овде примењен, јер он има места примени само онда кад је реч о односу између цедента и цесионара На другом месту Апелац. суду је част скренути пажњу општој седници на елучајеве кад неко стиче меницу путем наслеђа. Уступљење, тада може бити и путем писменог тестамента и путем усменог завештања пред сведоцима, или кад неко дође до извесне исправе путем куповине на лицитацији, јер се у свима тим случајевима не тражи, да је пренос пиемен и да је стављен баш на само устуољено писмено. Услед тога по теорији грађ. нрава, уговор о уступљењу (цесији) као и сваки други уговор у опште према наређењу § 340. гр. зак. може бити не само писмен него и усмен ( који се клетвом даје доказивати), као и пред сведоцима закључен. На основу тога општег принципа А. Ки§по\у тумач Аустр. грађ. зак. ( види његов Титас, II. стр. 770) додаје: „да је пи-