Бранич

174

Б Р Л Н II Ч

и кратког века. Таква је на пр. наредба од 1812. г. којом се забрањује нарушавање мира закљученог с Турцима. Овакав развитак кривичног законодавства сасвим је природан, јер се извесно дело појављује као кривично само под извесним условима и нарочитим социјалним приликама. Од односа у извесном друштву зависи хоће ли се извесна радња или нерадња сматрати као кривична, те, према томе, и те радње се по потреби и оглашавају као противне друштвеном реду и поретку, дакле као кривичне. С тога се кривичном законодавству овога времена и не може замерити, што се у њему не огледа никакав систем и што оно није лило кодификовано онако, како је то у осталим културним и самосталним државама у оно доба био случај. Не само посматрање кривичних дела или у опште законом забрањених радња из овог доба није довољно за правилну оцену културнога живота. на коме се наш народ тада налазио С тога се морамо упустити и у посматрање онога другог битног елемента у кривичном праву, а то је казна. Казне у овој периоди биле су: а, смртна; . б, телесна ; в, апс и робија; г, новчана; д, лишење звања; е, протеривање; ж, конФискација; з, полиц. надзор. Смртна назна извршивала се на разне начине. Или је извршивана стрељањем из пушака, или вешањем или су осуђеноме пребили руке и ноге на по два места, па се жив метне на кола и не скида се док кост траје. А височајшим решењем од 2. августа 1837. год. наређено је: да се смртна казна над жен скима не врши стрељањем из пушака, те су према томе женске, осуђене на смрт, без сумње вешане. Сем тога, поменуто височајше решење наређује : да се над убицама смртна казна извршује на исти начин