Бранич

КРАТАК ПОГЛЕД НА ИСТОР. РАЗВИТАК КР. ПРАВА 175

на који су они убиство извршили. Исто тако је карактеристична наредба од 6. јуна 1834. год којом се за Јевреје, који граде више новца, но што им је дозвољено, прети смртном казном и то на тај начин да буду оловом заливени. Из наведенога види се ке само свирепост у извршењу смртне казне, већ и да се она прописивала без икаквог принципа и сталног мерила о кривици дотичнога, већ просто према нахођењу и у циљу што јачег застрашавања. Телесна назна извршивана је на више начина: ударање штаповима (батине), канџијање (казна за женске) и шиба. Ми се на овоме месту не можемо упуштати у детаљно излагање, на који се начин извршивала поједина од ових казни, које су одавно осуђене и као понижавајуће и скроз нечовечне. У овој периоди најмањи број штапова био је 25 а највећи 100. У последњем случају над кривцем је извршивана казна у два пута по 50 или у четири пута по 25 батина. Што се тиче казне канџијања, она је примењивана само на женска лица. Односно броја удараца и начина извршивања вреди оно исто, што и за бој штаповима. Из „учрежденија суда вароши ваљевске и тоја нахији" као и из „наставленија магистратима" од 6. јула 1825. видимо, да се телесна казна могла заменути новцем. Ово је за оно доба свакојако значило као један прогрес у погледу примењивања казне, али је при свем том ова олакшица носила на себи тип сталешке принилегије, јер се односила само на кметове и заслужне људе. Најужаснија од свих телесних казни била је шиба. Она је примењивана на тај начин, што је осуђени морао свучен да прође кроз строЈ људи, њих 300 на броју поређаних у два реда, и то 3, 6 или 9 пута горе и доле, и сваки од поређаних момака морао је да га удари по један пут прутом. Мртва гииба састо јала се у томе, што је осуђени морао да прође 12