Бранич

182

Б Р А Н И Ч

Очевидно је, дакле, да се таким притвором апсолутно ништа не обезбеђује. Али, рећи ће когод, а зар је један случај у судској пракси, да је дужник пред непријатном перспективом телесног и моралног унижења истресао из своје кесе новац који је дотле скривао, или открио имање које иначе није хтео да покаже; зар је један случај да су пријатељи таког дужника понудили повериоцу своЈе јемство само да би спасли част и углед свог пријатеља? Признајемо да је таких случајева бивало и да ће их и у будуће бити, али тврдимо да те иојаве редовно иритвор не ирате, онако исто као што се увек не дешава да дужник иоложи исилату г^елог дуга само да би отклонио иоиис својих ствари услед одобрене забране. Сем тога, сам притвор, као такав, треба, да ствара неко обезбеђење, а не да изнуђава наплату, јер иначе, установа притвора била би једно принудно средство, један озакоњени насилни атак на слободу и част дужника у искључивом смеру, да се он нагна на испуњење обавезе, али тада ова установа не би носила звучно име једног наивног средства обезбеђења, већ би то било једно инквизиторско средство у модерном, просвећеном добу. Све, дакле, па и наређења позитивног законодавства по којима притвор може трајати само до извршности пресуде, и по којима се притвор не сме одобрити по тражењу оног повориоца који има већ извршну пресуду, говори у прилог тога да установа притвора није никакво принудно средство, јер да је то у истини она би собом представљала један парадокс у приватно-процесуалном праву, пошто би њоме било утврђено једно наопако начело, по коме поверилац може да стави у притвор свог дужника по приватној исправи, по којој суд није изрекао деФинитивну пресуду, а не може по извршној пресуди (односно осудном решењу), донесеној на основу те исте исправе! Кад сведемо досадањи говор онда долазимо до овог закључка: