Бранич

190

Б Р А Н И Ч

и то: да се дужник спрема на бегство, ијш је већ почео бегати, иошто је тенденција ове установе та , да иоверилац може доКи до извршне аресуде ради тога, да би њоме свог дужника принудио на откривајућу заклетву, или да би га њоме могао с успехом гонити на случај бегства, и пошто је несумњива ствар, да поверилац увек може доЛи до таке пресуде и без иритвора, кад год дужник мирно ради свој посао и ни по чем не показује намеру да ће бегством осујетити испуњење своје обавезе? Све, дакле, говори у прилог мишљењу да притвор дужника, као обезбеђујуће средство, не треба одобравати, ако поверилац поред тога што је доказао да његов дужник нема имања, не покаже и есновану сумњу да се дужник крије или спрема да бега, или је већ почео бегати у намери да би осујетио испуњење обавезе. То показује оам карактер и смер установе, то се види из тенденције, из смисла самог закона. Па ипак неке судије одобравају притвор дужника чим поверилац докаже да његов дужник нема имања, и ако § 8. грађанског, законика, који и овде важи, изречно вели: „ смисао закона нико да не изврће и криво да не тумачи. Сваки да пази на речи и њихово право значење, па ано му се не би тано ра• зумети дало, онда нека погледа на друге овде изложене подобне законе и нена испита намеру занонодавца, па сравнивши га с овима, нека га шако ирошумачи, да се с основима здравога разума и ириродне иравице слаже. Међу тим, из свега што смо до сад навели, јасно излази: да је смисао занона баш тај да се притвором дужника обезбеди извршна пресуда, без које поверилац нити може од њега тражити откривајућу заклетву, нити га. на случај доцнијег бегства, можеради наплате, с успехом гонити по туђим земљама. А да намера нашег законодавца, приликом установљавања притвора дужника, као средства обезбеђења, није могла бити та да се у притвор може ставити сваки дужник који нема имања, макар да овај не мисли бегати, најбоље показује то, што се против таког дужника може и без притвора доћи до извршне пресуде, па