Бранич

202

БРАНИЦ

ематрати прибављање притежања туђе ствари посредством пре даје, коју је трећи у заблуди извршио. 38 ) Ова предаја може бити извршена и посредством преваре или чак и принудом али она мора бити управљена само на прибављање притежања а не на присвојење, а ако би притежалац учинио какво расположење са ствари у смислу §. §. 229/30. то, да би постојала утаја мора да је сопственик ствари претходно, пре присвојења одобрио предају, под претпоставком, да превара и прмнуда немају већ карактерне знаке кажњиве нреваре или принуде. У овом смислу може и самовласним узимањем туђе ствари ; да постане ново притежање, које би било од важности за постајање утаје, ако сопственик ствари накнадно одобри ово узимање ствари, која се налазила у његовом или некога другог држаоца притежању, од кога је неко трећи самовласно одузео. Такво се узимање изједначује са предајом, оно је управо посредна предаја, а никако случај у смислу § 230. казн. зак. У самовласном узимању ствари из заоставшине умрлога, пре но што наследник добије ствари у фактичко притежање, не би било утаје, јер нема онога момента, посредством кога постаје Фактичко притежање утајачево' нема предаје, нахођења или случаја, већ би постајала крађа. 39 ) 38 ) Такође већ раније Ценић, стр. 682. Ово нарочито тада, кад ее ко сам превари, те нешто нлати, гато није био дужан платити: због чега он има право на повраћај датога Види § 902. грађ. зак. 39 ) Приовајање таквих ствари било је у немачком. праву кажњиво као утаја, јер је учинилац, а не ко други имао ствар у Фактичком притежању. Види Еп1;бс11. <1ез К. С. св. 10. стр. 260. Тако је било усвојено на основу римеког права, по коме је државина престајала са смрћу држаоца, те нема из чијег притежања да се узме ствар. По нашем праву а на основу § 489 посл. реченица у вези с § 286. и § 394. грађ. зак. стоји ствар обратно јер је државина „право" и као такво ирелази са смрћу држаоца на наследника. После смрги с1еГипс1:из-а не постоји ћегес!11:аз јасепз нити роззеззш уасиа. Ова би поеледња одвела к томе, да се у горњем случају не би могла ни крађа конструисчти. Правно притежање или нраво на државину има наследник па био он и непознат одмах по смрти умрлога, а Фактичко притежање добива он тек ступањем у наследство. Због тога мислимо, да би било боље деФиницију крађе у том правцу поправити, што би се место: „из туђег притежања" казало: „неком другом" где се не би водио рачун о томе, да ли је ствар узета из правног или Фактичког притежања нити би „притежање" у § 222. значило једно, а у § 230. друго, као