Бранич

О У Т А Ј И

203

На горњи начин постало притежање мора постојати у времену предузимања кажњиве радње располагања са ствари, а код крађе оно постаје у моменту вршења узимања туђе ствари, у моменту предузимања кажњиве радње. Овај однос притежања ствари за притвжаоца у § 229. има две обавезе: 1) примљену ствар сахранити, чувати, управљати или с њом то предузети, шта је траденс наредио, да би се извесна сврха постигла и 2) да исту ствар врати траденсу или је изда коме другом, кога траденс означи. Ове обвезе не спомиње § 230. али је несумњиво, да притежалац онако добављене ствари има обавезу : кратковременог чувања и брзе предаје сопственику ствари. Вредно је споменути предају на »другу какву цељ,« о којој говори § 329. Разно се може под овом цељи разумети; у свима случајевима меродавна је воља контрахената. Може н. пр. једној особи бити наложено, да изврши поделу извесних ствари или извесне суме новаца сиротињи, или пострадалим од какве несреће: града, поплаве, пожара и т. п., или кад се ствар преда пошиљаоцу, да је према кириџији или возиоцу ради предаЈе дестинатару; или ако се да новац ради куповине и набавке ствари, потребних за радњу или кућу. Овде је обавеза управљена на двоје: или на предају набављених ствари или на повраћај примљеног новца. 40 ) Даље могу ствари бити предате комисионару на продају с обвезом, да се сума продајне цене преда сопственику ствари. У свима овим случајевима има тачно, да се поступи према наредби траденса новца или ствари у намери остварења правно допуштеног циља, који траденс има пред очима. Али се ствар или новац може дати коме и у намери извршења каквог кажњивог дела. Овај циљ не мења ни у колико природу односа тако посталог притежања, па ипак је законовац то притежање огласио, да је без што је то већ горе речено. О томе да ли по нашег грађ. законику постоји ћегесШаз јасепз види: А. Ђорђевић, Наследно право, Бранич X. ев. 5: стр. 263. т. 286.—288. и Ж. М. Перић: 0 правном карактеру удовичког ужитка и т. д. Бранич X. св 10. стр. 585. т. 7, и св. 11. стр. 641. т. 18. прим 35. Нашем мишљењу о непостојању ћегесШаз јасепз-а иде у прилог г. Перићево. — По енгдеском казн. ираву води се разлика о томе да ли су сгвари умрлога биле поверене или не трећем (слузи) За други случај постојала је несумњиво крађа, а ако су му етвари биле поверене, то је постојала утаја. Види о томе Ј. Авакумовић, Крађа по енглеском праву, Бранич I. св. 3. стр. 103. 40 ) Тако §о!Ш АгсШу. св. 4. стр. 397.