Бранич
30
в р а н ii ч
и умеју да их цене, прва је група од значаја за сваког појединца. Јер нема човека без евојине, па ма колико ова била мала, а предмет сво"јине — материјална добра ■— управљен је поглавито на одржање егзистенције човечије. Према томе није чудо, што законодавсгва делом више заштићују материјална добра, а мање идеална. Јер н. пр. за сиротог сељака често више вреди једна овца, коју он има, од части, коју притежава, док ао правилу и најсиромашнијем Официру треба част да буде аретежнија од какве препирке око неколико динара, Тако с друге стране видимо трговца, да му је у целом његовом раду стало до одржања кредита, који му је потребан, и да му убијање кредита теже долази но увреда части или какав новчани губитак, док је опет философу стојику цела ова борба потнуно равнодушна, и он тежи само к томе да буде душевно спокојан, а о материјалним добрима води само толико рачуна, колико су му она неопходно потребна, да одржи телесан живот. Оа ипак свима овима, као и осталим људима заједничка је та одлика, да морају силом околности да цене материјална добра до извеСне мере, неко више, неко мање, и у том погледу сви имају заједннчког интереса у томе, да се од стране државе да извесна заштита материјалним добрима. Ту долази законодавац, да. одреди заштиту сваком добру. Апсолутно одређивање вредности појединих добара не могуће је за сва времена, пошто се друштво непрестано развија, број материјалних производа умножава, њихова вредност у односу једног према другом опада или расте. Отуда се с времена на време показује и потреба реФорме законодавства, те да се одреди правилна заштита материјалних и нематеријалннх добара. При том остаје једна заштита у начелу увек, — заштита Својине, као главног елемента за опетанак и развитак. Својина важи данас у праву као основ правног поретка — око ње ее све креће. Да ли ће се систем својине изменити и другим заменити, друго је питање, али све дотле, док она постоји држава јој мора гарантовати извеену заштиту, пошто она у примени ове заштите налази своју практичку примену у оспореном случају. И тако је својина, или рад који је управљен на прибав ■ љање својине, саставни део нашег живота. Ма колико био идеалан позив једног човека, ипак се он не може до те мера узвиеити, да се одрекне потребе у материјалним добрима. Један део човечијег живота испуњен је дакле бригом, да се ова за