Бранич

48

В Р А Н II Ч

поретка и да се са овог становништа мора да утврди појам правичности у казненом праву. II Људска моћ и знање не могу постићи правеДну одмазду. „Ја сматрам веровање људи" каже Херман Сајоерт „да они посредством казненог иравооуђа врше одмаздену правичност, за самообману", Да је тако види се јасно из историје казненог права. У прошлим вековима се веровало да се праведна одмазда постиже вешалима и точком, ватром и сгављањем на муке, закопавањем живих или дављењем код преступа, за које се данас држи, да је праведна одмазда дата у одузимању слободе на сразмерно кратко време и у блажој Форми, или чак у новчаној казни. Ко је ту тачно израввао злочин са казнем, сгаро или ново доба? Ми као деца модерног времена природно верујемо да смо ми правични. Али ко може тврдити, да неће једно доцније доба о нашем казненом систему исто тако мислити, као ми о систему наших предака? И зар није то самообмана, кад ми верујемо, бар у конкретном случају да смо у утврђеним заоником границама пронашли баш ону казну која се јављакао изравнање за злочин. Мој тибингенски колега Ернист Белинг, један од присталица теорије одмазде каже у својим „Основима казненог права" (стр. 4): Казна мора толика бити, колико захтева одмаздена правичност, ни већа ни мања. Један недостижан идеал нека се у утврђеним границама казне од 1 до 5пута 365 1825 дана затвора које нам ставља на расположење параграФ нашег казненог знкона о превари, изнађе тачно онај број дана, који би били нраведне одмазда за превару, која има да се куди! Ја нисам Први, који