Бранич

ПОЈАМ ПРАВИЧНОСТИ У КАЗНЕНОМ ПРАВЗ'

57

огрешио. Ова несумњива потреба казненог права које је независно од сваке моралне казне, од дејства наравствених и друштвених сила: силе савести, покајања и поправке, презирања од стране другова, као и од сваког произвољног постављања циља, страха од поврата и наде на поправку, произлази из праизвора наше наравствене свести и нашег правног поретка, она је људска животна особина са којом су нераздвојно спојене идеја права и правичности. Одмаздене правичности! Оамо нагомилавањем тешко појмљивих заблуда било је могуће, да се одустане од идеје одмазде или чак, да се она као неупотребљива сматра за мртву. Ова мисао није мисао талије, Формалпе, квалитативне или само квантитативне једнакости. Она није освета, ова најгрубља, пуна нагона, и без мере реакција повређеног, она није морална казна, коју не може људско око да опази". Али шта је сад идеја одмазде, ако све то није? осећамо се принуђени да питамо. „Она је мисао", вели Вах, „да са злочинством, као нападом на заједницу, има да се поступи сходно његовој опакости. Ову оцену изражава казнени законик, као израз опште воље нашег правног осећаја, у општој Форми, према чему имају сви да се управљају." Да је са овлком одредбом појма обе^ежена особеносг идеје одмазде према идеји циља не може нико признати. И заступник казне циља хоће да се са злочинством као нападом на заједницу поступи практично према његовој опакости. Ако посматрамо,'да би смо дошли до сазнања онога, шта Вах држи за суштину идеје одмазде, даља излагања, којима Је Вах делом сад, а делом још раније окарактерисао казну као „практично супротно дејство ослобођвно од ситничарства и себичности", као „у општем интересу изречену осуду(оцену ) према којпј се злочинство такође као здо за онога показује, који се њиме о закон огрешио," као „пра-