Бранич

24

Б Е Р Н Е Р

Али је оскудевао оиширан закон иротив издајничких радњи у време мира, особито иротив т. зв, шпијунаже за време мира. Ову празнину покушао је да попуни закон од 1893., ипак није издвојно материју издајства војних тајни из досадашњих закона, већ оставља судијама тешку комбинацију старог и новог. Под своју казнену заштиту ставља списе, цртеже и друге иредмете, чије је чување у тајности потребно за одбрану немачке државе. Он не разликује поданике од странаца, кажњава такође покушај издајства, чак и неиздајничко набављање оних предмета и непажњу, и оглашава царевински суд за искључиво надлежан. Текст код Окћаизеп, ^ећеп^езе^ге, 1893, стр. 234. Царевински Суд 9. марта 1896. сједињени II. и III. казнени сенат. У сваком погледу и опширно расправио је цео предмет ЗеиМег!,, 2. I. 81;. св. 14. (189 ±) стр. 578 до 607.

ДРУГИ И ТРЕ^И ОДЕЛБАЈ^ УВРЕДА СОПСТВЕНОГ ВУ1АДА0ЦА ИЛИ ЈЕДНОГ САВЕЗНОГ КНЕЗА. (Казн. зак. §§ 94—97. 98—101.)

I Историјски. Римско ираво с једие стране није било запретило казном увреду величанства у њеном потиуном пространству, док је с друге стране, у колико ју је запрећивало казном, исту уздигло на висину јаче кажњивог злочина, поименце велеиздаје, обухватајући велеиздају и увреду величанства под један појам Сптеп-а тајез^аПз. До Августа увреда величанства није се могла учинити усменим или писменим речима, тако да су примењиване казнене одредбе о увреди части. Тек је Август запретио казном пасквиле или цогрдне списе (1Љг1 Иатозђ против цара као увреду величанства. 1 На погрдне говоре против цара није се односила ова казнена одредба. 2 Такође ни један од доцннјих блажих царева није сматрао просте усмене грдње

1 ТаеН;. Аппа1 1- 72.: „Рптиз Аи^из^из со§'пШопет (1е Гатоз1з 1ЉеШб зреае ејиз 1ерз (зс1. МајезШз) ћ-ас^апуИ".

2 „Рас1а аг§иећап4,иг, (Ис(;а 1трипе егап (Л ТасИ 1ос. сИ.