Бранич
42
В Е Р Н Е Р
Као јавно сматра се само оно скупљање, које је било најавним путевима, улицама и местима. За кажњивост сваког појединца, који се није удаљио, захтева се, да је он један од три позива или сам чуо или бар да је о истима сазнао. II. Ако једна таква гомила у целини, а не појединачна делом противстане чиновницима или оружаној сили, или изврши какву силу, то примењује казнени закон (§ 116. одељ. 2.) казне побуне према онима, који су учествовали у овим радњама, до'к се према осталима задовољава казнама, предвиђеним за скупљање масе света. III. За праву побуну захтева § 115 јавно скупљање светине, при коме је учињено од стране гомиле као целине противстајање (§ 113.) или принуда каквог чиновника (§ 114.). Према томе саставни су елементи овог дела: 1. Јавно скупљање. Скупљена лица морају се појављивати као једна гомила тј. као скуп људи прожетих истом рђавом намером. Није потребно да је намера побуне била већ повод скупљања, већ је довољно, ако ова намера постане по свршеном скупљању. 1 Закон не ограничава јавност у овом случају на јавне путеве, улице и места; довољни су и јавни тј. у опште приступни простори у зградама итд. 2. Противстајање или напад делом против чиновника,. овлашћеног да нзврши извесну радњу (§ 113.) или принуда у смислу-§ 114. 3. Противстајање или. принуда врши се удруженим снагама гомиле, дакле од стране већег броја лица. Није довољно да је једну од ових радњи извршило само једно лице из гомиле, али није ни потребно, да је дело извршено од стране целе гомиле. 4. Услед тога што су противстајање или прпнуда извршени удруженом снагом гомиле, постаје ово учествовање у гомили побуна за све саучеснике, па чак и за оне, који нису учествовали у противстајању или принуди. Кажњивост саучесника у противстајању и принуди већа је од кажњивости саучесника простог скупљања у гомилу, тако да су за обе врсте постављена разна правила. Са овим
1 Царевинскп Суд од 1. јула 1880: Није потребно да је учесник гомиле хтео да изврши протпвстајање или принуду, али је морао „знати о кажњивом циљу скупљања". Царевински Суд од 14. марта 1890: Јавност места није довољна, већ је стало до могућности неограниченог учешћа.