Бранич

ПРАВНА ТЕОРНЈА 0 ОПСТРУКЦИЈИ

303

диште, да се дужност посланика састоји не само у учешћу на већању и доношењу одлуке, већ према околностима и у спречењу исте: шта би било с целим нашнм парламентом? Кад би парламентарна мањина, која нема снаге да обори предлог, који јој је мрзак, имала да бира између примања истога и спречења одлуке, зар се не би решила, зар се не би морала одлучити у десет случајева девет пута за ово последње? Сваки би предлог на тај начин морао да добије благовољење мањине, пре него што би се уопште могао поднети с изгдедом на парламентарно решење. То би био гроб парламентаризма. Против ове последње бојазни напш противници имају један аргуменат у рукама, којим су нарочито много оперисали за време угарске опструкције претпрошле године. Оно се зове „јсивно мнење". Опструкција, могло се читати у стотине новинарских чланака и чути у јавним говорима, само је тада оправдана и само тада има изгледа на успех, кадје потпомаже јавно мњење; против идеја, које имају за собом јавно мњење, не да се опструирати, јер би таква опструкција морала подлећп после краћег или дужег времена под моралним притиском, који над њом врши јавно мњење. Али кад је потпомаже јавно мњење, онда је опструкција, и ако је одржава у парламенту мањина, управо израз истинске воље у земљи. Она је тада акција праве већине народа, и ако је у парламенту (услед неправичног изборног закона или услед изборних маневара или преокрета јавног мњења од последњих парламентарних избора) за време заступљења само мањином. Другим речима: опструкција је само тада, али и увек тада оправдана, кад је израз права већине у народу насупрот вештачки створеној парламентарној већини. Тојееминетно политичка аргументација и ја признајем, да од свега што је речено или написано у корист опструкције, у њој лежи понајпре здраво језгро. Она наиме почива на разлици, која у ствари почива између парламентарне опструкцијел опструкцпје у већини других скупова, о којима смо горе говорили и чије значење морамо још имати пред очима с обзиром на оправданост опструкције. Парламенат је наиме репрезентативни скуп, док су већина других скупова, о којима смо горе говорили, н. пр. главна скупштина каквог акционарског друштва, скупови заинтересованих. Кад су у скупу последње врсте у супротности већина и мањина, стоје