Бранич

302

Б Р А Н II Ч

дакле већина смера какву одлуку, која би била иротивна општем благостању, мањина је дужна, па према томе и у праву, да употреби сва средства, што су јој на расположењу, да спречи доношење одлуке, кад је не можеупутити на прави пут. Баш за то је средство опструкција. У овом се приговору крије двострука погрешка. Једна је у изразу „сва средства која јој стоје на расположењу". Јер је баш питање, далисредство опструкције може макоме „стајати на расположењу" и у целокупној претходној аргументацији одговарао сам на ово питање са не. Свакако ово је средство могуће. физички и у том смислу мањини стоје на расположењу још и друга, чак још сигурнија средства: н. пр. не допустити говорнику из зећине виком и т. д. да у опште дође до речи, просто физичком силом удаљити председника са председничке столице, истерати служитеља, који треба да заштите имунитет председников из сале напоље као што се то све десило последњих месеци. Али правно допуттено то све није, правно ни једном послапику не стоје та средства „на расположењу" за спречавање доношења одлуке. Друга погрешка лежи у представи, да се парламентарно решење једног предмета може састојати не само у доношењу одлуке о истом, већ и у спречењу доношења одлуке. То је из основа погрешно. Поднети предлог значи то исто што и тражити одлуку о њему. Та се одлука може састојати у примању или одбацивању предлога, може се састојати и у одлуци да ће се о предлогу доцније или коначно неће решавати (одлагање решења, прелаз на дневни ред). Али се одлука мора донети о сваком предлогу, немогуће је друго решење каквог предлога као доношење одлука о истом. Ко има право подношења предлога, тај има правну силу, право, очекиваЕбе, или ма како се иначе звала, на то да се о предлогу већа и решава. Ко спречава доношење одлуке, тај спречава подносиоца предлога у вршењу тога права, које потиче из права о предлогу. Све што један посланик може чинити према предлогу, који је стављен на дебату, садржи се у ставу: говорити за или против предлога и гласати за или против предлога. Чак и ово не мора; а друго што не сме. Сувишно је наглашавати, да се схватање, које овде побијамо, не може одржати не само теоријски, већ и да је практички сувише опасно. Кад би прокрчило себи пута гле-