Бранич

290

Б Р А II II Ч

законику, али то наређује економија, сама потреба". Ја ћу међу тим пружити и доказа из позитивног права, да бих утврдио горње правило; само пре свега морамо бити на чисто, шта ми управо под тим разумемо, кад кажемо: да позитивно право „садржи" известан принцип. Ако има иринцина, правила, онда је то оно, које се ван сваке сумње налазп у свима правним системима данашњих цивилизованих народа, на име правило: да се не сме убијатп, красти, пљачкати. Поред свега тога нема ни једног закона. на свету, у којем би та забрана била директно изречена. Ни један модеран законик не садржи , директни израз из десет божјих заповести: „не укради". Сваки законик вели толико само, да ће, ако неко краде, бити на овај или онај начин осуђен. Закон управо и не говори о забрани, да се не сме красти, већ изриче само казну. Шта више, јасније речено: морамо признати, да -се закон не обраћа лопову, већ судији са једном наредбом о казни. Поред свега тога нико не сумња, и код нас и свугде на свету да крађу не забрањује само вера и морал, већ и право. Више од тога: није то сама правна забрана већ и законска забрана. Јер, и ако нема параграфа, који изрично забрањује крађу, ипак се та забрана налази имплицирана у параграфу, који одређује казну за крађу. Шта више, забрана, да се не сме красти, није само у томе параграфу, она се налази готово у сваком поједином законском пропису, који говори о искључивости и заштити својине, па чак свугде, где је у вези једина реч „својина". Јер у сваком законском пропису, који признаје личну својину, с обзиром на логику, имплицирана је и негација противног прописа, на име неприсвајање туђе својине. Из тог простог примера, који се може хиљадама других умножити, можемо извести два правила, тако исто са свим проста и разумњива, али за нашу ствар врло важна: Прво: да су најнесумњивији правни ставови они, које закон нема обичај да исказује непосредно. Друго: да се сви ставови непосредно садрже у закону и могу се прочитати путем интерпретације, и то не само из једног или другог правног става, већ из читавог низа ставова, који је у толико већи, што је општији принцип о коме је реч. Ако узмемо овом доказивању ма коју садашњу уредбу о дебати, нећемо се зачудити, што у њој нема ни једног параграфа, који би ехгев818 уегМз наређивао: „Руко-