Бранич

128

Б Е Р Н Е Р

хођењу да одузме непристрасност, и није хтео судију да наирави великим инквизитором, који би улазио у најуже лпчне односе. 1

ЧЕТВРТА ГЛАВА Кривично ислеђење и казиа I. Тужбе. Према старом општем праву кривично ислеђење предузимало се по службеној дужности само у неким случајима, нарочито код увреде у званичној дужности. Опште је правило било ислеђење на тужбу увређеног. Ова је тужба мпгла бити управљена у три разна правца. Она је могла, као тужба уцене или асМо аев1лтак>па, имати за циљ приватну казну, која је тада у форми новчане суме долазила у џеп увређеног. Али је она могла имати за циљ и јавну казну, која је постојала у јавној новчаној казни или у лишењу слободе. Најзад је могла имати за цстљ молбу за опроштај, опозивање увреде, признавање погитења. Новији законици су задржали само казну лишења слободе и јавну новчану казну. Свуда је важило неоспорено правило, да се увреде по правилу не ислеђују по званичној дужности. Овом схватању одговара и наше позитивно право. Према § 414. нашег зак. о крив. пост. може повређени путем приватне тужбе ислеђивати увреде и телесне повреде, у колико се ислеђење предузима на тужбу. Али да се увреде ислеђују само на тужбу , поставио је опште правило наш казнени законик у § 194. Ово је правило он допунио и ограничио на овај начин (§§ 194—198). 1. § 194. казн. зак. у првобитној редакдији допуштао је одустанак од тужбе до почетка извршења казне, да би због личног карактера увреде огарантовао више времена за умирење и приватно поравнање. Овај изузетак укинула је Новела од 1876. год. и одустанак од тужбе подвела под опште прописе (§ 64 казн. зак.). Али, да је становиште, са кога

1 Упор. већ споменутог Ад,о1рћ ВШНсћ ЈГебег, вајозбиљнијег и пајспособнијег мислиоца, ићег .Јпјипеп иш! ЗсћтаћзсћпЛеп, 4 изд. 1820, део I стр. 48.