Бранич

0 КРИВОКЛЕТСТВУ II ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

559

да су крађа (за коју се даје накнада ио овом закону), паљевина и иоништај ствари, злонамерно извршени. Изузетак од овог иравила је, ако се полицијским увиђајем или испитаним сведоцима под заклетвом утврђује противно. У овом случају изузетка дакле имали 5и смо случај кривоклетства клетвеника. Питање сад настаје, да лп је ово кривоклетство кажњиво или не. До допуне овом закону од 22. XII. 1903. није било јасно, али од тада одговор на то питање даје нам чл. 20 а. пом. зак. који каже, да ће кривоклетство оштећеног по чл. 14. пом. зак. судитп поротни суд, дакле кад се оштећени криво заклео: да су му крађа, паљевина или поништај ствари злонамерно пзвршени, онда овај закон претпоставља да у том постоји кажњива радња и одређује само надлежан суд за њено пресуђење. Али овим прописом закона није отклоњено главно питање о кажњивости овог кривоклетства: по ком се законском иропису има исто да казни: да ли као кривоклетство у грађанским или у кривичним предметима (§ 266 или § 267 к. з.). Да би се ово утврдило иотребно је утврдити нрироду самога спора по овом предмету тј. да ли се он води као грађански или кривичии. Како крпвац није познат то оштећени води грађански спор против дотичне општине за накнаду штете, н појављује се као иарнична страна, којој је овим специјалним законом дато двојако право: 1-о да заклетвом утврди злонамерност дела и 2-о да заклетвом утврди величину штете. Заклетва коју он полаже о величини штете има природу наложене вредност опредељујуће заклетве из § 292 грађ. суд. пост., али природа заклетве о злонамери дела неда се подвести ни под једну од 4 предвиђених формн заклетви грађ. суд. поступка. Она није главна заклетва, јер ако би се узело, да је она понуђена ех к^е од тужене општине оштећеном, она би се противила § 284 гр. с. п. који предвиђа да се главна заклетва може нудити: 1-о у сопственом делу онога коме се нуди, и 2-о у делу оних лица, од којих иарничар доводи своје право, за чија дела он одговара, што овде није случај. Још мање је овде случај допуне заклетве (§ 291 гр. п.) или откривајуће (§ 296.) 0 вредност опредељујућој заклетви (§ 292) не може такође бити речи, јер закон ову допушта само у погледу количине штете, док изреком тражи да је штета претходно утврђена. Како се ова доказује, друга је ствар. По пом. закону о накнади штете услед паљевине тужилац може злонамеру извршиоца штете