Бранич

35*

0 КРИВ0КЈ1ЕТСТВУ И ЛАЖНОМ СВЕДОЧЕЊУ

547

стоји веровање о знању — свесности лажности исказа, ипак нри свем том ово је питање било предмет једне врло интересне кривичне парнице у нашем правосуђу, што ћемо видети из следећег случаја, који саопштавамо у целини због разеоликости у мишљењима у њему изложеним. „Пред првостепеним судом у К. била је на расправп кривица Д. 0. рачуновође због кривоклетства. Оптужен је да се 6. септембра 1890 криво заклео у суду општине К. а у грађанској парници са Љ. П. за један лоз, Оптужени је, дакле, положпо клетву, „да никакве паре није примио од ЈБ. П. на име каквог лоза" и ако је истом Љ. П. издао признаницу на горе означеву суму а за набавку лоза. По овом суд је нашао: да постоји дело кривоклетства и да се оно доказује положеном клетвом у општинском суду и орпгиналном квитом оптуженог, коју за своју признаје. Садржином положене заклетве, која гласи: „да му ннсам узео нп паре, а камо ли 13"50 дин. на име продаје дуванског лоза, и да му нисам дао на ову суму признаницу, нити да што с Љубом односно овог лоза п новаца имам," а тако и садржином признанице, која гласи: „на 13 50 дпи. што ми је положио Љ. П. каф. овд. за упис на једну срећку нових државних Краљ. Срп. Срећкп, што му се привремено издаје до 29. тек. када ће се имати да замени ориђ. лозом итд." потпуно се доказује по § 224 и 232 кр. п. да је оптужени са знањем и намером порекао дуг тужиоцу, но на то и заклетву положио, чиме је учинио крпвицу — кривоклетство. (Пресуђено 27. X. 1889. у Књажевцу.) Апелациони Суд је решењем од 26. 1. 1890. Л» 1956 отпустио оптуженог испод суђења што налази: да се за кривоклетника има сматрати само онај, којп се са знањем криво закуне. Из наведених прописа јасно излази, да законодавац тражп да извесно лице вољно и са знањем лаокну клетву положи и да је потпуно убеђено, да не постоји фапт, који хоће заклетвом да утврди, већ нешто што је томе сасвим противно. Речју, код кривоклества се у свесности кривца, да са знањем полаже лажну заклетву п у побудама(?) са којих то чпни, састоји кривпчно дело, а не у спољним радњама, као што је полагање саме заклетве. Па како се свесност п знање извесног лица о постојању или непостојању факта који хоће заклетвом да утврди не може доказивати само исправама као што је првостененп суд узео, но треба да се утврди, да је оптужени у часу заклињања знао противно ономе, на шта се куне, то Апелациони Суд налази, да се за све то мора потражити доказа у побудама, са којим Је кривац положио заклетву, а нарочито у могућности, да ли је он знао, да не постоји факт, којп хоће заклетвом да утврди, и да је према томе са знањем положио заклетву. — Апелацпони је Суд, дакле, нашао: да се оптужени није са знањем криво заклео. Касацпонп Суд решењем својим од 13. фебруара 1890. год. бр. 559. учпнио је следеће примедбе: Знање или незнање кога крпвца о ономе, што радп, закључује се но околностима, које плп претходе делу, или које дело нрате, пли за њим пду, пошто се другојачије знање, као унутрашњост крпвца, не може на другп начин сазнатп. Кад кривац изврши таква дела, која скорашњп свој траг оставлЈају, н за која он због тога лако