Бранич

548

сазнати или их се опомеаути може, па за тим противно овима радп, оида се са поуздаиошћу може изрећи, да је он хотично п са знањем додније противпо радио. Ово се може узети у толико више, у колико је човек, који противио радп, разборитијп п свесннјп опога, што радп, а још впше, кад он прп другој протпвној радши на прву опомепут буде, па опет оио учини, што је намерпо. Према овоме, кад је оптужени Д. 0., узпмајући првп пут од прив. тужпоца 13 50 дин. за лоз, овоме дао своју прпзпапицу на исту суму, па доцпије протпвно се заклео, п ако је опомпњан при заклетви ва признаницу, суд ипје могао све ово однетп па пезпагће оитужепога. На протнв суд је требао да цени ово знање или незнање оптуженога према личности његовој, ко.ји нарочпто као судски чиновппк п рачуповођа разуме шта је признанпца, и који разуме, шта она значи, кад се изда, па се опет противно закуне, имајући у виду још даље и то, да је оптужени на рочшиту опомињат на признатшу, па опет се прошив ње заклео, значи: да се оп решио да заклетву лажно положи, не обзпрући се на то што је признаницу дао. Све ово требао је Апелационн Суд при оцени знања да узме у вид, а да противпо стану ствари не узима, држећп да се због мале суме оптужепи и нпје хтео крпво да закуне. — Апелационп Суд није усвојио ове примедбе, већ је 10. марта 1890. год. бр. 360 дао ове противразлоге: „да примедбе не може прпмитп поред разлога у поменутом решењу свом још и зато, што Апелационп Суд не може пикако да узме, да се оптужепп са Знањем крпво заклео пп по ономе факту, што се оптужени опомињат на рочпшту, да је дао прив. тужиоцу своју прпзнаницу на спорну суму, као нп по ономе, што је оптуженп као чиновнпк п рачуновођа могао зпати, шта је та прпзнапица па п за последпце кривоклетства, јер се отуда не може законскн пзвестп и онај битни факт, да је оптужени допста п знао -за учпњепу раппју чаплату и за издаваље призпапице на то, него се пре има узетп, по разлозима изложеним у горњем решењу овог суда, да је оптулсенп био у незнању правога стања ствари, па не знатп и о издавању прпзпаппце, па за то п учипио клетву, мислећи, да се право купе. — Ови су протнвразлозп примљени у општој седнпцп Касацпоног Суда п оптужепи иуштеп испод суђења. Овај је случај приказан, нешто опширније, у књизи Ст. Максимовића, Нова Збирка I бр. 184 стр. 329 сл. За ову одлуку вели г. Максимовић, да му изгледа, као да је оиа имала више за циљ да оптуженог ослободи но да појављено питање о постојању кривоклетства начелно реши, што се по његовом мишљењу види из тога, што је општа седница К. С. усвојила иротивразлоге А. С. којнма је констатовано: да је оптужеии, заклевши се, био у незнању правога стања ствари, да дакле пије знао за своју признаницу, да је био у обмани; али да тај факт обмане не стоји према примедбама К. С. бр. 550. —• Ми мислнмо такође да овде не може у опште бити говора о заблуди оптуженог у погледу издања признаиице, кад је он опоменут на њено постојање, и да је по том основу