Бранич

0 КАЗНИ, ЊЕНОМ ЦИЉУ И ИЗВРШЕЊУ 777

даље од лепих говора и учинити што више од припремних радова, веома је сумњиво. Поседничке класе немају никаква неодложна интереса за поправку казненог закона, а радничка класа приморана је бригом за насушни хлеб да мисли о ономе. што јој је најближе и најпрече. Па и организовани радници само су се толико заинтересовали за реформу, колико се тпче политичких деликата и коалиционог права, тог најважнијег права за радништво. Дакле нема снажних фактора, ;ојп би могли подстаћи велику реформу. Али и поред свег тога владе ће морати, и ако без велика одушевљења, 10дернизирати казнене законике. Реформа ће у толико боље испасти, у колико јавно мнење буде одлучније захтевала гакав казнени законик, који ће одговарати правној свестп народа и данашњем стању науке. С тога је још увек потребно објашњење многобројних кривично правних проблема. Ја ћу се у овоме чланку нозабавити само једним од најважнијих питања, која овде ваља посматрати, и то: проблемом казне. Ако се хоће да зна како да се казни, мора се пре свега пти начисто с тим, зашто се кажњава. Данас је несумњиво да је казна произашла из осећања освете. Појаву овог осећања можемо посматрати код сваког детета. Дете туче руку : 1то га је ударила, бије и предмет о који се повредило, и ; адује се кад мати, да би га умирила, „казни" ивицу стола о коју се оно убило. II примитивни човек прибавља сам себи задовољења за учињено му неправо. При томе он не испитује, да ли је онај што је његово право повредио, учинио то с умншљајем и да ли је учинилац у тренутку извршења дела био у стању урачунљивости. Он се не брине ни за то, докле сме ићи у својој освети и да ли он своме противнику чини веће неправо но што је тај њему нанео. У том погледу одмазда већ означава један напредак. Казнено правило: „око за око, зуб за зуб", јесте знак вишег културног стања. Али појединац врло брзо увиђа, да се не може сам светити, већ да му у томе морају бити на помоћи и његови рођаци, а ако овпх нема, онда се он удружује са својим једномишљеницима. Смрт не растура та удружења. У 21 глави Германије Тацит вели: „Очева или сродничка непријатељства прелазе на сина као и везе пријатељства". Тако су постале племенске размирице. Још неконсолидована држава немоћна је према њима. Ваља да држава буде веома јака, да би с успехом об-