Бранич

ј»

0 КАЗНИ, ЊЕНОМ ЦИЉУ И ИЗВРШЕЊУ 783

због телесне повреде осуђивати на затвор и држати га у њему по неколико месеци, док не изврши убиства, која му на челу стоје исписана". Али не само лекари, већ и чувени правници признали су ову Ломброзову науку. Да наведем само Франца V. Листа, чија наука о „злочиначким или антисоцијалним побудама" није ништа друго до превод рођеног •злочинца из Антропологије у Психологију. И Међународно Друштво за Кривично Право у Немачкој главну пажњу обраћа на разлпковање злочинаца по навици, по стању (ОетсоћпћеПзуегђгесћег) и злочинаца по прилици, случајне, тренутне (ОеЈео-епћећбУ.) и заступа гледиште, да су данашњи казнени законици недовољни, јер нису довољно издашни у кажњавању злочинаца по стању. Али с тим се и признало, да загрожавање казном не може заплашити ову категорију злочинаца, да не врше кажњиве радње, да дакле теорија за•страшења нигде није немоћнија но према овим злочинцима. Али што се тиче науке Ломброзове и његових ученика. јако би се погрешило, кад би се због безмерног претеривања ове науке, због тежње Ломброзове да из појединих случајева лзвлачи опште закључке, хтела да одбаци цела. Разуме се, да овде не мислимо да једног човека, који је, ма само и једанпут, извршио какво кажњиво дело, ваља већ и с тога сматрати за рођена злочинца, што је у њега лични угао врло мали, или што има затурено чело („Шећеп(1е 8Игпе") или велике очне дупље, или што су код њега развијеније вилице и цео тај апарат за жватање јаче испољен него лобања где је смештен мозак, или што му је горња вилица сувише висока или што би му ушне шкољке могле бити далеко лепше но што су. Никако није допуштено, као што то чини Међународно Друштво за Кривично Право, из факта: што неко лице један и исти злочин више пута врши (злочинац по стању), закључивати већ да се има посла с рођеним злочинцем. Многобројни људи повреде више пута правни поредак, што их односи у којима они живе сваки пут на то принуђују. Чудно је заиста, да су „рођени злочинци" понајвише одрасли у шљаму, сраму и невољи! И врло је сумњиво, да ли би се ове индивидуе показале као „представници давно минулих стања", да су били рођени и васпитани у благостању. II с тога би била голема неправда одпрве као рођене злочинце обележити људе, на којима су се нашли извесни атавистички знаци. Али поред свега тога тачно је, да има случајева, где