Бранич

Број 1. „Б Р А Н И Ч" Стрзна 13.

Суду, тражећи да се поништи. Међутим, Војни Суд за официре нашао је: да по § 246. вој. крив. пост. Вел. Војни Суд расматра и суди сва кривична дела по којима би било жалбе оних лица, која по закону на то имају права, а према § 253 ист. зак. пресуде и решења В. В. Суда извршна су. — Али, доношењем Устава од 28.-VI-1921., одредба § 253. пом. зак. измењена је у толико што је извршност одлука Вел. Вој. Суда у погледу пресуда дерогирана и изменама чл. 120. Устава који гласи; „Пресуде војних Судова расматра у последњем степену Касац. Суд". Извршност одлука В. В. С. донетих у облику решења, није ниуколико измењена пом. Уставним прописом те је одредба § 253. вој. крив. пост. у томе погледу остала и даље у важности. Заинтересована лица, према томе, нису ни једним законским прописом овлашћена да противу таквих одлука судских, употребе правно средство — жалбу на Касац. Суд, нити је пак овај надлежан да расматра ожалбена решења и по њима доноси одлуке. Да је то тачно и да се реч „пресуда", нав^дена у чл. 120. Устава, не може узети у ширем смислу, под којим би се имала разумети свака судска одлука, јасно се види из тач II ст. 2. чл. 4. зак. о изменама и допунама у Закону о Устрој. Судова, где се изречно наводи: до законске измене Устројства и поступка вој. судова... Вел. Вој. Суд слаће све пресуде Касац. Суду на расматрање и решење", а не „одлуке", како је то у ст. 1. тач. II. истог члана означено за окружне судове. Да се према свему изложеноме ова жалба прив. тужиље одбацује, јер је поднета противу извршне одлуке којој нема места жалби. Противу ове одлуке о одбачају жалбе, тужитељица Д. ј. поднела је жалбу тражећи да се цео предмет достави надлежном Касационом Суду који по Закону и Уставу има да донесе дефинитивну одлуку. Али како војни суд за официре није хтео ништа даље да ради по овој жалби, то се прив. тужитељица Д. Ј. обратила непосредно Касац. Суду, тражећи да се изиште овај предмет од војног суда за официре и даље поступи по закону. Међутим, Касациони Суд није хтео одазвати се овом тражењу прив. тужитељице Д. Ј, већ је њену жалбу послао Господину Министру Правде са оваквим спроводним актом: „Достављајући ову жалбу Д. Ј., пошто се дотична акта не налазе у овоме суду, Касац. Суд има част напоменути: да је Општа Седница овога Суда, у свима оваквим случајевима, стала на

гледиште: да има места жалби на Касациони Суд против одлука Великог Вој. Суда, којима се, после извиђаја на претресу и суђења код првостепених војних судова. судило и у Вел. Војном Суду, па овај одлуком својом пустио оптуженога испод суђења, налазећи да не постоји кривично дело, или да је оно застарело, или из других законом проп саних узрока за „пуштање испод суђењ јер се у свим тим случајевима хоће да се коначно расправи један кривично правни предмет и да му се учини крај, а ово може бити и по погрешном схватању правног питања, што имт у последњој инстанцији да размори и Касац. Суд. Према томе, свеједно је што је таква одлука у форми „решења", кад се њоме хоће да заврши један кривично-правни процес онако исто као што то бива и пресудом, и кад је, може бити, по другом правилни^ем схватању правнога питања, случај требало расправити баш пресудом. Зато Касац. Суд има ча^т молити Господина Министра Правде, да изволи учинити потребне кораке код Господина Министра Војске и Морнарице, те да се војни Судови тачно придржавају оваквог разумевања улоге Вел. Војног Суда у свима подобним предметима који буду код њих долазили р 1 ди распразе". У прилог оваквом, у основи једино правилном гледишту Касационог Суда, могло би се навести још и следеће: Видовданским Уставом поставл>ен је принцип: да војно судство има три степена, два чисто војена, а један, као највиши, грађански Касациони Суд. Према томе, кад би се реч „пресуда", коју је Уставотворац употребио у чл. 120. Устава узела у буквалном, ужем смислу, онда би овај главни принцип о тростепеном Судству био беспредметан, илузоран, а Касационом Суду не би могле све судске одлуке доћи на разматрање у последњој, највишој Инстанцији. Међутим, ни у Уставотворном Одбору, ни у пленуму Уставотворне Скупштине, није нико био против овог тростепеног принципа, нити је прављена каква разлика између пресуда и решења. А као најбољи доказ да та разлика није ни од Уставотвораца прављена, нити се сада од војних судова сме правити, довољно је истаћи категоричну изјаву онд. Министра Војног, коју је овоме дао на 53. редовном састанку Уставотворне Скупштине, а која текстуелно гласи: „Ја налазим као лаик, да, кад су Швајцарска и Француска, које су много напредније, могле да остану при војним судо-