Бранич

Страна 32.

„Б Р А Н И Ч"

Број 2.

„У вези акта Др. С. од 23. јануара 1924. год. Бр. 15273 23. по предмету тужбе Б., М. и Ђ противу решења мога претходника од 4. априла 1922. г. Ап. Бр. 25432 част ми је изјавити Др. С. да ћу наследницима пок. Л. бив апотекара издати друго решење у смислу одлуке Др. С. Бр. 4080 од 4. маја 1923. г. по предмету апотеке пок. С. М. бив. апотекара из С. и умолити Др. С. да предмет и не узима у расматрање". Према оваквом одговору Мин. Н 3., Др. С. требао је да, у смислу чл. 55. Уредбе о пословном- реду у Др. С. и Управним Судовима а и по досад шњој својој пракси, предмет на који се жалба односи, не узима у решавање, већ да га нерасмотрен врати Мин. Н. 3. у смислу захтева Министрова, пошто је обећао да ће дати заинтересованим лицима ново решење, па тек ако би било жалбе односно тужб.е на ово ново решење, Др. С. би се поново могао упустити у расматрање истог. Др. С, није овако поступио, већ је се упустио у решавање спорног предмета и у своме IV. оделењу донео је следећу одлуку Бр. 1781 од 27. фебруара 1924, године: „У своме IV. оделењу, састављеном од саветника јоце Стаиковића, као председавајућег, Михаила Церовића, Др. Доминика Маца, Др. Мите Мушицког и Ивана Шкарије, као чланова и II. секретара Ђуре Поповића, узео је у расматрање тужбу Н. Н. пуномоћника Б/, М. и Ђ., противу решења Министра Народног Здравља од 5 маја 1922. год. Ап. Бр. 25432 21., којим се његови властодавци одбијају од тражења да могу сами продати апогеку свога пок. оца Л. па је проучивши како тужбу, решење и остала акта, тако и одговор Министров ка тужбу послат писмом од 5. фебруара 1924. г. 3. Бр. 2938 нашао: да чл. 24. зак. о Уређењу санит. струке и чувању нар. здравља у својој 14. тачци јасно одређује на који ће се начин продати апотека после смрти њеног сопственика иза кога су остала његова деца. Начин јавне продаје тако је јасно истакнут у тачци 13. истог члана, да се она не може никако довести у везу са продајом по тач. 10. тога закона, по којој само апотекар може, са одобрењем ресорног министра, продати апотеку слободном погодбом. Према томе, закон је јасно подвукао разлику у начину продаје апотеке с обзиром на лица за чији се рачун иста врши и одредио један начин продаје за живота апотекарева а други после његове

смрти". Одбацује се тужба Н. Н. адвоката пуномоћника Б., М. и Ђ. * ❖ ❖ Ми смо већ навели да Др. С. по чл. 55. свога пословника није требао нитије имао права упуштати се у пресуђење спорне ствари, кад је Министар Народног Здравља пристао да изда ново решење и захтевзо да му се врате нерасмотрена актз, и кад се Д. С. ипак упустио у пресуђење спорне ствари, он је прекорачио границе своје власти и том својом погрешком оштетио Б., М. и Ђ. који би новим решењем Министра Народног Здравља били задовољени у своме праву и тражењу. Да је пак овај поступак Д С. незаконит, види се најјаче из тога, што је у спорном случају узео на себе иницијативу за расправу спорног предмета, а не ресорни Министар. Јер, кад је Министар својим пристанком да молиоцу изда ново решење, у ствари признао неправилност свога решења, противу кога је жалба изјављена, — онда је очевидно да ожалбено решење министрово у моменту решавања спорне ствари у Д. С. није постојало, односно није постојао спор и Д. С. није имао о чему решавати. И кад није постојало ожалбено решење Д. С- пресуђујући спорну ствар узео је на себе улогу првостепене судеће власти (Министра Народног Здравља) и донео одлуку за коју је надлежна донети је само првостепена власт Такав рад Д. С- забрањен је чл. 17. и 18, Закона о Д. С. и Управним Судовима по којима прописима Д. С. може само и једиио доносити одлуке по жалбама на решења нижих Управних власти или на решења ресорних министара, ако су министри донели одлуке, као што је случај и овде, — а не узимати на себе право да доноси и одлуке за које су надлежне ниже административне власти, онемогућујући тиме нижим административним властима да најпре оне донесу решење а Д. С. да их само расмотри, наравно ако буде било жалбе од заинтересованих лица. Износим овај случај на оцену нашем правничком свету с уверењем, да је Д. С. наведеном одлуком учинио грубу повреду основних прописа о устројству Д. С. и са жељом да овај случај остане усамљен. О самој пресуди Д. С. ја нећу овде да говорим, нити да је коментаришем, али ћу рећи само толико, да је и предратни Д. С. а и