Бранич

Број 2.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 33

поратни доносио из основа другчије одлуке по оваким споровима и да би Д. С. учинио дело правде, ако-би на основу чл. 4. Зак. о Д. С. ову ствар изнео пред своју Општу Седницу, која би донела Начелну одлуку обавезну за сва оделења Државног Савета. О. Б. Благојевић, адвокат. Одредба § 448-а Грађ. Зак. не односи се на олографске тестаменте. Примедбе IV Одељења Касационог Суда од 25 септембра 1922 год. Бр. 7399: „Кад је спорни тестамент својеручно \ аписан и потписан од стране тестатора пок. И., те је на тај начин имао све услове из § 429 грађ. зак., — онда је неумесно налажење Првостепеног Суда за Град Београд да тај тестамент не вреди само по томе. што га тестатор пок. С. И. није заменио новим тестаментом, у року предвиђеном у § 448-а грађ. зак. пошто је пом. тестамент прављен 28. септембра 1910 год., дакле пре доношења поменутог § 448-а и осталих измена грађ. зак. од 24 маја 1911 год., јер то вреди за оне случајеве кад тестамент по форми не би одговарао прописима закона о изменама и допунама од 24 маја 1911 год. Према овоме, Београдски Апелациони Суд је погрешио што је одобрио пресуду Првостепеног 0'да за Град Београд, нашавши да је иста на закону основана Београдски Апелациони Суд пресудом својом од 8 марта 1923. год. Бр. 1669 усв^.јио јете примедбе и признао важност тестаменту око кога је вођен спор. Ра?лози: „Усвојив ове примедбе Касационог Суда у свему као обавезне — § 333 Грађ. Суд. Г1ост., Апелациони Суд је проучио сва акта овог спора, заједно са првостепеном пресудом и учињеним му примедбама па је нашао: да је тестамент пок. С. И. писан 28. септембра 1910 год., дакле пре измена § 448-а грађ. зак. од 24. маја 1911 год., али како је исти тестамент пок. И. сам својеручно писао и потписао, и према томе испунио све услове предвиђене у § 429 грађ. зак. измене и допуне од 24 маја 1911, год. — то, ма да је тестатор И. умро после измене § 448-а грађ. зак. од 24 маја 1911 год, ипак, пошто овај тестамент по својој форми потпуно закону одговара, јерје начињен саобразно законским прописима за то предвиђеним, не може се само по томе ш го није одтестатора обновљен после измене, узети да само због тога нема вредности; стога су невредећи разлози прво-

степене пресуде, који су противни овим разлозима Апелационог Суда". Решењем својим од 10 л\аја 1923 год, Бр. 3659, Касациони Суд оснажио је пресуду Апелационог Суда. Раскид пре рата закљученог уговора о куповини — продаји непокретности ио Уредби о Ликвидацији Правног Стања Створеног Ратом. — У споровима око поништаја правних послова по реченој Уредби нема места накнади трошкова. Првостепени Суд за Град Београд, пресудом од 2. марта 1922 год. Бр. 6375, пресудио је: да се раскине уговор, да се тужена страна одбије од противтражења као неоснованог и да накнади тужилачквј страни све парничне трошкове. Касациони Суд у своме 1 Оделењу, примедбама својим од 23. маја 1923. Бр. 4065 поништио је пресуду Првостепеног Суда само у погледу питања о досуди парничних трошкова. Разлози: „Суд је погрешио што је тужену страну осудио и на накн: ду плаћања таксе и трошкова позивајући се на § 800 грађ. зак. јер, по овом законском пропису штету је дужан накнздити онај чијом је кривицом она причињена. По томе, да би могло бити речи о накнади штете од стране извесног лица, потребно је утврдити да је дотично лице непосредни проузроковач штете, да је, дакле из радње или нерадње његове штета наступила Међутим, у овом конкретном случају уговор о куповини — продаји не раскида се због каквог неиспуњења или због какве кривице тужене стране, те да би она била одговорна за таксу и трошкове, већ једино на основу једног изузетног законског прописа (чл. 87. Уредбе о Ликвид. Морат. Стања), донетог услед ванредних ратних прилика у земљи, и то после закључења пом. уговора о куповини и продаји између тужене и тужилачке стране. Стога је потребно, да тај суд претходно оцени: да ли не би било у духу чл. 86 Уредбе о Ликвид. Морат. Стања да таксу и трошкове сносе обе стране, свака своје па да потом донесе другу своју одлуку по овоме предмету. Првостепени Суд усвојио је те примедбе и изрекао пресуду од 8. септембра 1922. год. Бр. 27481. Разлози: „Да Је тужилац М. Т. Л. 7 јула 1914. год. продао туженоме Друштву своје непокретно имање, које постоји у В. ул. бр. X,