Бранич

Страна 34.

„Б Р А Н И Ч"

Број 2.

за 425.000 — четири стотине двадесет и пет хиљада динара. од које је суме примио 10.000 — дин. Овај факт утврђује се признањем парничара — § 180 Грађ. Суд. Пост., а тако исто писменом тужиочевим, које је био упутио туженом Друштву 4. октобра 1920 год., а на основу тога писмена тужено Друштво је тражило условно убаштињење на спорно имање, признајући, на тај начин, истинитост садржине пом. писмена односно услова куповине и продаје. Да је уговор о продаји и куповини закључен у означено време, утврђује се писменом туженог Друштва од 25. јуна 1919 год., чији је препис приложен у акту Бр. 5496 —■ § 189 Грађ. Суд. Пост., а која исправа није оспорена од тужене стран<.\ Даље Суд је нашао: По чл. 87 Уредбе, уговор о куповини и продаји непокретности, који је закључен пре рата, остаће у снази само у случају, ако је. продавац уручио купцу државину продатог имања. На тај начин, споразум о важности уговора куповине и продаје непокретности, који је закључен пре рата, има се расправити по одредби наведеног члана Уредбе. Следствено, ако државина продатог имања није уручена купцу пре рата, уговор се може раскинути на захтев ма које уговарајуће стране. Према признању парничара § 180. Грађ.

Један суд тражи правдање забране стављене по већ извршној пресуди судској! Код првостепенога суда у В. ставио сам забрану на основу извршне пресуде судске, и забрана је одобрена. Када сам се по том обратио актом суду, да нареди продају узабрањених ствари, пошто је забрана по извршној пресуди, суд ме је одбио за то: што забрану треба „оправдати"!? Лична објашњења, да је „правдање" тужба за осуду, а да овде већ постоји извршна пресуда по којој је забрана одобрена, и да би свака нова тужба водила новој, осуди за исти дуг, што не може бити, нису убедила судију, Остало је да забрану и по извршној пресуди трсба правдати; ако се и по новој осуди стави за-

Суд. Пост. тужилац, као продавац, није уручио туженом Друштву државину спорног имања пре рата, у времену извршене продаје, те се, по тражењу тужилачке стране, уговор о куповини и продаји спорног имања има раскинути, у смкслу наведеног чл. 87. Уредбе с тим да је тужилац дужан вратити туженој страни примљених 10.000 дин. саб° 0 интереса од 7. јула 1914 год. да наплате. Навод тужене стране, да јој тужилац накнади 400.000 дин. на име штете и врати 9.525 франц. франака са законским интересом, као одговарајућу вредност предратних 10.000 дин., неумесан је, пошто је чл. 87. Уредбе, као што је поменуто, предвиђен начин обрачуна између продавца и купца код уговора о непокретности, дајући право једној страни само на непримљену цену, односно повраћај положене суме са 6% год. интересаС тога се тужени од овог против-тражења има одбити као неумесног — § 178. Грађ. Суд. Пост. Свака парнична страна своје трошкове сноси, пошто се у овом случају уговор има раскинути, не са кривице тужене стране, већ на основу једног изузетног законског прописа, који је следовао закљученом уговору. Касациони Суд, решењем својим од 19 октобра 1922. год. Бр. 8097, оснажио је горњу пресуду Првостепеног Суда.

брана, опет „правдати" и т. д., стварати један бесконачни ланац од забрана и осуда! Меница бланко пренесена не даје овлашћења за рад, већ треба имати засебно пуномоћство ? Код истога суда, по меници бланко пренесеној од притежаоца тражена је, за рачун притежаоца (наредбодавца), забрана акцептанту. У акту тражења адвокат који забрану тражи вели: „За доказ о овлашћењу за рад служи ми бланко пренос на меницч". Судија овај бланко пренос не сматра довољним за овлашћење и пуномоћство захтева. Пренос менице који преноси својину за њега, и поред горње изјаве, не доказује пуномоћство (§ 111. трг. зак.).

КОБЧЕЖИ1 ЗА ГРУБЕ ГРЕШКЕ У СУДСТВУ И АДМИНИСТРАЦИЈИ