Бранич

Број 3.

„Б Р А Н И Ч"

Страна 43.

^еИИсће ос1ег еп^еИНсће Уегаиббешп§бУег1га§е, 2. В. Таизсћ, Нт§аће ап 2аћ1ип§ббШ1, ћпп§е ез П1 сћ! гиг КеИе; аисћ з!ећ1 с1ет УогкаиЈбћегесћН§1еп е!п Апбргисћ аи! бсћасЈепбегза^г шсћ! ги". У Аустријском Грађанском Законику у § 1078. изречно је прописано: „Оаз Уогкаићгесћ! 1абб1 б1сћ аи! апсЈеге Уегаиззегип§баг1е оћпе е!пе ћезопсЈеге Уегаћгес1ип§ ГхЈсМ аизсЈећпеп". За законско право прекупа, као за изузетно право, вреди правило, да њега може бити само код отуђења које је учињено или има да се учини код уговора о продаји и

куповини. Неће сметати ништа ако је тај уговор са извесним модалитетима и споредним уговорима, као што су н. пр. отплата, рента, почек и т. д., већ је главно да је тај уговор од стране нашег Грађан Законика стављен у категорију уговора о продаји и куповини. Обрнуто, законског права прекупа неће бити ни код једног другог правног посла, осим код уговора о продаји и куповини, па ма колико отуђење добра по томе правном послу било слично са отућењем добра уговором о продаји и куповини. (Наставиће се)

Развитак судског беседништва.

С француског Т. Илић.

Адвокат је одувек, морао имати врло дубоку и врло широку културу. Ну то није никада било потребније него данас. Услед нових проналазака на свима пољима, живот бива непрестано сложенији. Поље судске делатности, ширећи се сваког дана све више, ствара сложеније ситуације, рађа нова права и обавезе у друштвеним односима, иставља сукобе дотле непознате, и позива правду да реши све одличнији и све разноврснији задатак. Адвокат мора бити способан за расправљање свих предмета. Њему је потребна сва развијена интелигенција, способна да прими у себе најразноврснија знања. „Часном човеку", како су га схватили у XVII столећу, морало је бити „јасно све",говорило се. Ну „све јасно" из XVII столећа било би, релативно узевши, мала ствар према ономе што је у том погледу потребно данашњем адвокату. Да би се човек уверио у то, треба само да упореди збирке одбрана великих адвоката из доба пре Револуције са збиркама адвоката ишчезлих. Узмите, например, одбране једнога Готјеа, страховитог адвоката из столећа Луја XVI, коме је Боало посветио неколико стихова у једној својој сатири; узмите одбране једнога Леметра, једнога Коцена, не кажем једнога Патриа нити Жербјеа: њихова категорија нам је допустила само да жалимо што их нисмо ниједанпут чули! Упоредите предмете ових одбрана са предметима које су бранили ближе нама, један Барбу. Читав свет је између ових и оних.

И време је, после Беријеа, Валдека и Барбуа, ишло напред, нарави су еволуирале. За многе младе адвокате, већ одавно, ова три поштована имена изазивају само успомену на ишчезли „стари суд", жанр унеколико изобичајен и застарео. Круг наших надлежноти се, извесно, још више проширио од тада. Рат је допринео да се широм отворе врата суда, и да се адвокат позове пред ново правосуђе. У самом суду, где се све манифестације људске делатности завршавају у облику парнице, технички стручњаци (вештаци) су видели како им број и значај непрестано расте. Парнице, сада ретко када имају скоро само јуридички изглед, какав су .обично имале некада. Оне све чешће истављају питања научна, финанасиска, медицинска, уметничка, техничка укратко, која доминирају до извесног степена правно питање. У принципу, адвокат треба да зна све оне ствари које могу допринети успеху његове парнице. Он треба, дакле, да асимилира сва техничка питања поникла из парнице коју брани, треба да је способан да одбије мишљење вештака које је неповољно по његовог клијента, и да у случају потребе, дискутује на равној нози са специали том, на његовом властитом терену. То значи да он мора бити, у исто време кададвокат, или, боље, зато што је адвокат, не само зналац права, као некада, него и мало финансијер, трговац, индустриалац, инжињер, архитекта, књиговођа, уметник, књижевник, лекар, економист, социолог... и шта знам још! Његов мозак тежи да постане енциклопедиски. Он треба да обухвати сва судска знања!