Бранич

Број 4.

„Б Р А Н И Ч"

Страиз 65.

суду одобрио Б. А. С. под Бр. 7105. Но К. С. примедбама свога IV одељења од 7. маја 1924. г. Бр. 4341 поништио је ову пресуду Б. А. С. са ових разлога: „Да би постојало дело из § 188 к. з. битно је, да је неко женску преваром или силоах одвео у циљу да је принуди да се са њим венча или у блуду живи, или да је другом на исти циљ преда, т. ј. потребно је да женска у случају преваре, а у тренутку одвођења, не зна где се и у коме циљу одводи, да је о овој околносту у заблуди у коју је довео кривац својим махинацијама, обманама или лажним и измишљеним представкама и обећањима. Према томе, кад тужитељка представља да јој је оптужени обећао узети је за жену и са њом се венчати, па је она због тога драговољно отишла код њега да са њим невенчано живи до дана венчања, — онда у таквој радњи оптуженог што је тужитељку доиео и са њом у блуду живео не може стајати дело из § 188 к. з. јер нема битних елемената га постојање овога дела, дакле, намере, пошто је тужитељка саму пристала да са оптуженим невенчано живи.." Али Б. А. С., није могао усвојити поменуте примедбе К. С., већ је дао све противразлоге: „У томе што опт. Д., по свом признању на суочењу са тужитељком Миленом није се хтео венчати са пр^в. тужитељком, као и у томе, што је опт. Д., по сведоџби сведока Р. М. и Ј. С., тужитељку, отерао од себе, К. С. налази да се опт. Д., у моменту одвођења, ради постигнућа свога циља, послужио преваром, представљајући лажно тужитељки да ће се са њом венчати, те је тужитељку одвео, не венчавши се са њом, са којом је, међутим према своме признању, на протоколу претреса бр. 30937, живео у блуду, те према томе постоје све карактерне чињенице за представљено дело из § 188 к. з. Приватна тужитељка и ако је знала зашто је опт. Д. одводи, ипак је она била у заблуди, јер је веровала да ће се опт. Д. са њом венчати, што он међутим није учинио, живећи са њом само у блудном одношају, што му је био поглавити циљ приликом одвођења. Принуда се састоји у самом лажном обећању брака од стране оптуженог, без кога прив. тужитељка не би пристала и блудни сношај. Како ово обећање није хтео испунити, то је тиме обелодањена његова злочиначка намера, да са прив. тужитељком живи у блудном сношају, који је такође, као циљ за кривично дело обећања, постављен у § 188 к. зак. Реч „принуда" у овом зак. пропису не може се

схватити у буквалном смислу какве физичке принуде, као што се у примедбама К. С. хоће да представи, већ је принуда за овакво дело и онда, када се одведена лажним обећањима оптуженог нађе побуђена да пристане да буде одведена ради блудног сношаја".*) 0. С. К. С., одлуком својом од 7. Јуна 1924. г. бр. 5462, нашла је: да стоје поменути противразлози А. С, као основани на закону, а да не стоје речене цримедбе одељења К. С. те их је одбацио; па прелазећи на главну ствар, нашла је да је пом. пресуда Апелац. Суда брј 7105 на закону основана и стога је и оснажи, а тиме и дефинитивно расправила овај кривични процес. Узрок за овако неједнаке и контрадикторне одлуке К. С. лежи поглавито у томе, за ове оптужене фаталном случају, што је дотични предмет додељен на решавање ономе одељењу, у коме су судије имале противно мишљење од мишљења већине опште седнице и што нижи суд није хтео да усвоји примедбе од. К. С. већ је дао своје противразлоге, те је тиме дао законску могућност да овај конкретан случај изађе и пред општу седницу К. С. у којој већина стоји на гледишту: да за одвођача има кривичне одговорности када женску доведе у кућу, обећавајући јој да ће се са њом и венчати, па је доцније пошто је неко време са њом живео у блуду, — отера од куће. Да се неби и у будуће десило, да слични случајеви неједнако и конкрадикторно расправљају у нашем правосуђу налазимо, да је императивна дужност К. С. чим се појаве

*) Г. Ђ. Ценић, у своме „Објасњењу Казнителног Закона" (на стр. 583), коментаришући пом. § 188 каз. зак. дајеовоме слично мишљење:.. „Будући дапревара и сила употребљена искључују да се може рећи да је женска имала слободно определење воље да за варалицом или принудитељем пође, зато се ово преступлење и квалификује као преступлење противу личне слободе. — Овде не чини разлику је ли одведена женска поштена или не. Ово само може уплива имати на определење веће или мање казне. Исто тако не чини разлику ни је лн одвођач с њом и пре одвођења блуд проводио или не. — Израз „принуди" неће то да каже, као да и онај случај овде долази, где би одвођач принудио одведену на блуд. У овом § преступљење је свршено ако је преварена само одведена у цели тој, да се склони на блуд, и ова реч у овом § „принуди" управ сматра се као приуготовљење за насилно учинење блуда, а ако се над одведеном блуд насилно и учини, онда долази § овај у реални стицај (§ 69) са § 191 — Према напред наведеном не тражи се да је блуд са одведеном и извршен, већ је довољно да је женска у тој цељи одведена..."