Бранич

Број 5

Страна 91

једини мушки наследник свога пок. оца С. Тужилац Т. био је упућен на ову грађ. парницу од стране дежурног судије, те да тим путем докаже да његова тетка К. нема права на половину имања свога пок. оца С, на колико прзво наслеђт и она полаже. Тужена страна је навела да је ово гштање о деоби заоставштине пок. С. расправљено још 1908. год. између тужене К. као кћери пок. С. и масе пок. А. за време малолетства тужиоца Т., кога је заступала у деоби овој његова мати као природна заступница и да-је том деобом тужена К, добила баш ово спорно имање. Првостеп. Суд пресудио је био: да тужилац Т. има права наслеђа на целокупну имовину свога деде пок. С., које право наслеђа доводи од свога оца пок. А., и то са ових разлога: „По § 399 грађ. зак. унучад мушка без оца заоставша при наследству, представљају оца свога и при деоби добијају његов део т. ј. толико колико би он добио да је жив, ма колико њих било. Тако у овом случају тужилац Т. који доводи право од свога оца А,, а овај од његовог оца С., једини је наследник његов на целокупну имовину његову, па и оног дела на које тужена К. полаже право, пошто он — А. после своје смрти није оставио сем њега — тужиоца Т., више порода, без обзира на то што је његов деда С,, поред сина А., оставио кћер -— тужену К,, која полаже правз на половину спорне имовине, јер је она, К., приликом удаје добила свој део — спрему и удомљење још за живота свога оца пок. С.—кућу и кућни плац као мираз. Како ово питање о наслеђу за време владавине турског закона није ни расправљено, како је у то време отворено, што су иначе и сведоци тужилачке стране .,. утврдшш, а на име: да је самз измеђутужене К. и тужиоца Т. вршена де> ба им зња да би се могле из тога издржавати мајке — удовице тужене стране и тужилачке стране, која је деоба наређена од стране српске чгтничке организације, услед неслагања удовица, а не да је вршена деоба ради тога, што јој је туженој К. — то имање припадало на део по наслеђу на основу турског закона, те се према томе ово питање има распразити по српском закону, иако је наслеђе отворено за време владавине турског ззкона — § 5. грађ. зак., пошто је у времену када је турски закон владао, није између тужиоца и тужене вршена никаква деоба око наслеђа, што су утврд *ли и испитани сведоци тужилачке стране под заклетвом... наводећи да деобе није ни било између тужиоца и тужене по наређењу надлежне власти нити је ма шта о наслеђу расправљано, а питање о наслеђу покренуо је тужилац Т. подизањем ове туж-

бе, — то се за распргву овог питања о наслеђу има применити српски закон, пошто ззкони немају повратне силе, већ се простиру и примењују само у напред, у колико судским путем неби коначно била решена проистичућа права од пређашњих дела, коју у овом случају где је питање о наслеђу важи § 7. Грађ. зак. и височајше решења в № 1131 од 22 Августа 1844 год. збор V стр. 311. оштампано у § 7 грађ. зак; и чл. 3 под г. измене и допуне закона о устројсву судова, а уз то је расписом Министарства Правде Бр. 14563 од 21 Марта 1922 год. објашњено: да се може према Муслиманима примењивати у оваквом случ1Ју, где је наслеђе отворено још за време влз-> давине турског закона, турски закон, а према нашим Српски Закон, те према томе тужилац Т. та прзво на наслеђе на целокупну имовину како покретну тако и непокретну свога пок. деде Стојана, као унук, по праву представл 3 ања, репрезентације § 399. Грађ. Зак. Поднета пак фетва којом тужена страна тврди да је свршена деоба између тужиоца и тужене и расправљено питање о наслеђу, још за време владавине турског закона, не може служити као доказ, јер садржина те фетве, није никаква одлука власти, на којој чак нема ни датума, што је у овом случају битан елеменат, ни места издања, а вици се само зо, да се у њој помињу нека имена, слична парничарима, без ближег означења њиховог места становања ни презимена, а уз то се не види ни да су странке саслушаване. Тако исто не може служити за доказ ни поднето уверење Бр. 2682, од 2-У-1922 год. да је било деобе између тужиоца и тужене, и да су при деоби били присутни потписници на том уверењу, још за време владавине турског закона пошто је у то време, када се вели да је деобг била вршена, туж^лац Т. био малолетан, V да га нико није као малолетног заступао оI стране општинског суда § 502. грађ. зак. и чл 75, 94 зак. о старатељству; а уз то ничим ниј( • утврђено, да је ту деобу наређивала каква надле жна власт — § 178. грађ, Суд Пост. И најзад ни иступна пресуда, коју је поднелг тужена стра:;а »ије никакав доказ :-а само правс тужене стране које је у спору, пошто је том пре судом само расправљено привремено питање с државини, те та таква пресуда донета по спору има само задатак да заштити одржавање, јав ног реда, а никако да служи у овом случају кас доказ да је тужена К. добила тај спор, којр је том пресудом решен. И најзад кад би се баш могло судити по тур ском закону, што овде није случај онај који с< на текст страног 'законодавства позива и жел^ да му се по њему суди, он је дужан сам да под несе и препис тога закона, у овом' случају туже на страна требалаје, да то учини па да траж!