Бранич

Страна 106.

„Б Р А Н И Ч"

Број 6.

Природне обавезе римског су порекла. Као што је то познато, римски систем приватног права у томе се разликује од модерних система, хпто у њему, у принципу, све обавезе нису биле утуживе; на име, да би се испуњење једне обавезе могло захтевати принудним (судским) путем, требало је да тој обавези одговара једно нарочито тужбено овлашћење, требало је да праву •одговарз тужба. Дакле, римско је гледиште било да су право и тужба две одвојене појаве и тек поклапање истих стварало је могућност принудне реализације појединих права. Отуда је појмљиво и то, да је у римском систему постајао један велики број обавеза. које нису биле заштићене правом на тужбу. Али већ у самом римском праву тежња је била да се што већи број обавеза заштити тужбама; доказ томе је постепено стварање т.зв. асИопез ић'еч, чији се број стално повећавао. Иста тежња је и даље пратила правни развитак, докле се најзад није дошло у модерном праву до потпуног напуштања римског система тужаба и до признања принципа да свако приватно право садржи у себи и тужбено озлашћење. Али, као један анахронизам, и у модерним правним системима сачуваз се гшјам природне обавезе, као једног неутуживог права. Карактерна особина данашњег схватања права је та, што је свако приватно право по самом својем појму снабдевено законском санкцијом; оно, што те санкције нема, није, логично узето, ни право у строгом смислу те речи. Према томе и природне обавезе нису строго правне појаве. Али, и мимо тога, скоро свд законици садрже приватно-правне прописе који нису снабдевгни •санкцијом, Довољно је да овде споменемо примера ради прописе §§ 523., 564., 762. и 792. ■српског грађанског законика. Према томе изгледа да природне обавезе још :и данас постоје; али како су с напуштањем рим<ског система тужаба те обавезе постале нелогичне, јер не одговарају више садашњем појму приватног права, то питање о постојању тих обавеза изискује једну детаљнију анализу. За т.зв. природне обавезе карактеристичан је њихов морални елеменат; овај се огледа у томе, што онај, који испуњава једну природну обавезу, према општем мишљењу, не чини тиме поклон, већ даје само оно, што је требао да да, и, доеледно, ако се он после предомисли, он неће моћи оно, што је издао, потраживати натраг путем сопсИс1шшз тсЗећШ. Дакле, код природних обавеза карактеристична је црта та, што њихова санкција не лежи непосредно у закону, пошто се њихово испуњење не може тражити принудним путем, већ у моралу, који сачињава поред права другу групу социјалних норама, и ту њихову моралну санкцију и само право признаје на један споредан начин, пошто је сопсШт тс1ећШ <приговор недугованог) забрањена у случају ако се тражи повраћај издатог на име драговољног испуњења једне прирздне обавезе. У овом слу-

чају и ако са строго правног гледишта дотично лице није било обазезано (није дуговало) на одговарајуће давање, њему је ипак забрањено да потражуЈе натраг оно што је издато и то за то, што је његовз давање било основано на једној моралној дужности. 1 ) Према томе, да би се јасно схватила природа т.зв. оћН^аНопез паћшк«, потребно је уочити разлику између моралних и правних дужности и повући границу између овчх. Исцрпну карактеристику односа између права и морала даје Д-р' Тарановски у својем чувеном делу „Енциклопедија Права." Разлику између права и морала Д-р Тарановски изводи на основу психолошког дејства, које и једно и друго имају на вољу појединца, као и на основу разлике у санкцији. Анализа психолошког дејства права и морала показује, да „морал и право, ове две врсте социалне норме, дејствују различито. Морал установљлва једнострану дужност за лице, које има нешто да чини. Право осим дужности за једну странку установљзва рш нешто за лругу странку, и то потраживање (Ашргисћ), да би прва странка испунила своју дужност. Суштина Л1ор.^алних норама се састоји у самом заповедању (јтрегаге); моралне норме су искључиво заповедне, или императивне норме. Суштина правних норама није исцрпљена само заповешћу; заповести се овде придружује још атрибуција (аИпвиеге)" 2 .). Дакле, на првом месту, право садржи у множини својих овлашћења и једне специјално, карактеристично о^лашћење, које се зове у немачкој литератури „Апзргисћ", а које је у својој суштини, овлашћење да се нешто од другога захтева и ово овташћење ствара атрибутивни карактер правних норама. Моралне, пак, норме лишене су тога атрибутивнога карактера пошто, као што то врло лепо вели Д-р Тарановски, „потраживање (Апзргисћ) искључива је особина права и не постоји у моралу" (стр. 80.). С друге стране разлика између права и морала лежи у оној санкцији, коју имају правне и нормалне норме. Пошто право почива на двостраном односу и садржи увек Апзргисћ, то реализација овога последњега не може да је остављена слободној оцени појединаца. С, тога право има тежњу да се по потреби и принудно реализује у случају неизвршења и ова тежња за принудним извршењем, које је морал лишен, јавља се као друга специфична особина права у опште. Код приватнога, пак, правз ово је у толико потенцирано, што се на место ове тежње за принудном реализацијом јавља сама принуда у облику егзекутивнога извршења. -3 ) Али при свгм том области права и морала них ) упор. Зуглија: стр. 9-10. 2 ) Вид. Тарановски, стр. 76. 3 ) Детаљније о принуди у праву видети код Д-р Л. Марковића: Грађанско Право, Општи Део; и код Д-р Тарановског, стр. 82-120.