Бранич

Број 6.

„БРАНИЧ"

Страна 107.

су иотпуно одвојене једна од друге. Право није слободно од извесних моралних циљева; тако закон увек тежи да сузбије несавесност, да стане на пут непоштеном поступању, да обезбеди накнаду штете оштећеном и т. д. Као што смо то већ споменули, право и морал то су две велике групе социјалних норама, тек кад се узму у обзир и једна и друга добија се потпуна слика оних правила понашања (норама), које регулишу кретање појединаца у друштвеној средини. Група моралних норама по својој природи је много шира од групе правних норама, а по свом карактеру је узвишенија и више задахнута социјалним, него индивидуалистичким духом. Полазећи са овога гледишта већ одавно је чувени немачки научњак проф. Јелинек дефинисао право као за свакога обавезни минимум морала. Ова дефиниција, и ако не даје тачна обележја права, ■садржи једну драгоцену мисао: на име да подлога права јесте морал и да је право позвано да ауторитетом своје принудне санкције обезбеди известан минимум поштенога понашања у друштву. Први је Биндинг показао, да правни прописи почивају сви на извесним општим заповестима, које је он назвао нормама (тако код крађе таква је норма „не укради", код убиства — „не убиј" и т. д.). Ако се, пак, те норме на којима почивају правни прописи изближе посматрају, то се види да су оне готово увек у исто време и моралне заповести. Према томе морал се јавља у закону који утврђује субјективна права као иудаљени понекад циљ, којем закон тежи. На тај начин морал игра увек извесну улогу у праву и т.зв. гаћо 1е§18; он увгк више мање иде на постизање моралних циљева. Али преко овога се не иде. Видели смо да је разлика између права и морала у знатној мери основана на том, да је првом путем закона обезбеђена принудна санкција. Моралнасанкција, пак, која може да има и принудни карактер (у облику општег гнушања и презирања, који падају на прекршиоце моралних дужности), основана је увек само на солидарности друштвене средине у оцени оваквог или онаквог понашања. Ко неће да извршује правну дужност — тај ће бити на то силом закона приморан; ко, пак, неће да извршује своје моралне дужности — тај на то силом нагнат бити не може и, ако он има довољно упорства да остане хладан према друштвеном мњењу и довољно снаге да поднесе са тиме скопчане неприлике, он може своје моралне дужности да прекршава по својој драгој вољи. Ако се сада природне обавезе проуче у оба правца са гледишта показане разлике између правних и моралних дужности, то се види, да те природне обавезе на првом месту не садрже Апзргпсћ у оној форми, као правне обавезе а на другом месту, да су оне лишене и тежње за принудном реализацијом. И доиста, код правне обавезе Апзршсћ постои у свести не само овлашћеног лица, већ и ошога који има дотичну правну дужност, Такона

пр. ако ми дугујемо неком, рецимо, 100 дин^ од позајмице, ми смо свесни наше дужности да позајмицу вратимо кад се то од нас буде захтевало; ми смо свесни да иза овога потраживања стоји као његов чувар принудна санкција; ми признајемо у нашем разуму да је потраживање зајмодавца оправдано и умесно. Код природне, пак, обавезе тај Апзргисћ постоји само у свести овлашћеног лица. Тако, ако смо ми неком усмено обећали поклон у 100. динара, свесни смо да би ми требали испунити наше обећање, али у исто време свесни смо и наше слободе у овом погледу; свесни смо да ми немамо дужности да тих 100. динара дамо и да можемо слободно то одбити, ако се то од нас затражи; свесни смо, дакле, да иза ове наше дужности не стоји никаква снага, која би нас на њено испуњење могла нагнати и против наше воље. Према овоме и сам АпзригсН код природне обавезе није више право нешто од другога захтевати, већ само основ за молбу упућену дотичном лицу. Код права испуњење дужности се захтева, код природне, пак, обавезе, оно се тражи молбом. Такође и у погледу санкције природне обавезе битно се одликују од правних обавеза. Као што смо то, у осталом, видели природне обавезе су лишене тежње за принудном реализацијом; њихова санкција лежи искључиво у схватању важности морала и његове вредности од стране природно обавезаног, да се тако изразимо, лица. Из свега горњега види се да између природе т.зв. натуралних облигација (природних обавеза) и природе моралних дужности нема у ствари разлике. Али, пошто је закон с једне стране из правно-политичких разлога позват да штити морал и да служи моралним циљевима, а с друге стране не може да уноси своја императива наређења у област чистог морала, то је он приморан да ту своју заштиту пружа моралним дужностима и природним обавезама у пзсредном облику, што се постиже на тај начин, што закон забрањује сопсћсћо ЈпсЈеђШ у том случају, ако се онај, који је испунио своју моралну дужност предомисли. Према томе јасно је, да нема потребе објашњавати ово правно правило постојањем лишене законске санкције правне обавезе; јасно је да такве обавезе у праву, према самом његовом појму не постоји, и да т.зв. природне обавезе нису ништа друго него моралне дужности, чије место није у садашњим строгим правним системима. II Анализа појединих т.зв. природних обавеза. Морамо се одмах у почетку оградити, да је цело питање о постојању или не постојању природних обавеза релативно. Све зависи од схватања појма тих обавеза. Ако се ове схвате као једна врста правних обавеза, онда оне, према нама, не постоје. Ако се, пак, оне свате као моралне дужности, онда њихово постојање у оп-