Бранич

Страна 108.

„Б Р А Н И Ч"

Број 6.

ште се не може контестирати, само што у овом случају оне испадају из оквира правнога система. Класични случајев! за које се обично вели да код њих постоји природна обавеза јесу: 1) застарела потраживања, 2) усмено обећање поклона или мираза и 3) опклада, ако цена није положена у треће руке. На првом месту ваља истаћи, да према свему горе наведеном т.зв. природне обавезе у праву у опште не могу постојати пошто оне немају битна обележја права. Према томе цело горње питање своди се у крајњој линији на питање зашто је забрањена сопсНсНо тсЈеђШ у случају ако се онај, који је испунио своју т.зв. природну обавезу, предомисли, па захтева повраћај издатог. За то има две врсте разлога: разлог општи, који се односи на све случајеве испуњења моралне дужности и разлози посебни, који објашњавају зашто су поједини такви случајеви споменути и у закону. О општем разлогу те забране већ смо говорили; то је узајамна веза која постоји између права и морала, те је та забрана сопсНсНошз шс!ев1Н један од случајева када право пружа моралу своју заштиту и, на посредан начин, позајмљује му ауторитет своје санкције. П себни пак разлози су следећи: Код застарелих потраживања дубља анализа показује, да онај, који извршује неку своју застарелу правну дужност, која дужност у строго правном смислу више не постоји, тиме имплицитно признаје да је био дужан. Тим испуњењем застареле дужности дотично лице врши несумњиво један акт фактичког, боље рећи, стварног признања. Признање, пак, као што је то познато, увек прекида застарелост, ако ова још није истакнута у спору. Из побуда, које се објашњавају горе наведеним општим разлогом забране

сопсПсНошз шсЈећШ, закон у овом случају даје ретроактивну снагу стварном признању у облику испуњења обавезе и ту забрану овде потврђује. Код усменог обећања поклона или мираза тај посебни разлог јесте у томе, што законодавци од вајкада теже томе да ограниче појединце у вршењу лукративних правних послова то је пак изазвато тежњом да се дародавци заштите од сопствене непрзмишљене дарежљивости. Законодавац тражи да је код дародавца апјшиз скпап<јј плод зрелог размишљања, а не резултат тренутног расположења; за то се и тражи нарочита форма да би се обећање поклона из једне моралне дужности претворило у правну обавезу. 4 ) Исте разлоге, ти(а1Јз тиЈапсИз, сбјашњавају и то, зз што се и код опкладе за њену обавезност тражи полагање цене у треће руке. Напослетку морамо напоменути, да ако се ма у једном једином случају призна постојање у праву једне т.зв. природне обавезе, онда би се и сви остали случајеви, када једна морглна дужност тангира сферу имовинских интереса, а такви су случзјеви безбројни, морали доследно сматрати као нека нарочита врста правних обавеза. Ово, пак, очигледно не може се примити, пошто не одговара стварности. Дакле, с обзиром на све горе наведено, ми тврдимо, да т.зв. природне сбавезе не спадају у сбласт лравз, већ у област мсрала и да оне у ствзри у праву сада не постоје. То, пак. што поједини законици садрже прописе, које могу да наведу на противно мишљење, објашњава се тим, да прав^ и морал имају у суштини заједнички циљ и да је право позвано да пружи извеснсм минимуму морала своју ауторитативну заштиту.

4 ). Упор. Ж. Перић, Предавања, Облигзције II, стр. 24.

ДОКАЗИВАЊЕ ОСТАВЕ НЕКРЕТНОСТИ

Остава некретности може се

Др. Ј. Челебоноваћ, — адвокат доказати и на случај јавног преноса својине од стране и трећег лица.

Остава је реални уговор, којим се предаје ствар на бесплатно чување. Предмет оставе може бити покретна или непокретна ствар. Код оставе битно је, да се не преноси својина ствари, већ се само предаје с1е1епИо ствари. Стога је код оставе искључен пренос својине, јер нити предавац оставе има намеру за уступање, нити прималац за прибављање својине али се може на случај двогубог уговора (од којих је један прави а други привидан), привидно пренети и својина у оставу предате покретне или непокретне ствари. Привидан је уговор, кад се у ствари једно износи или ради, а друго се лажно представља. Код привидних уговора има или два уговора, од жојих је скривени уговор прави или се узима тре-

ће лице у помоћ. Привидни су уговори дозвољени, ако немају за циљ какву недозвољену радњу. Тако може дужник привидно пренети својину залоге свом повериоцу, ради обезбеђења лакше и брзе наплате, ако није учињено у намери оштећења тада постојећих поверилаца. Сем тога привидан уговор не може бити на штету трећих лица, и он је тада ништаван само у онолико, у колико се њиме штети треће лице. Дакле, ако привидан уговор има недозвољену ствар, онда постаје цео ништаван; а ако се њиме штети треће лице, онда се на тужбу ништи само у онолико, у колико се њиме штети треће лице јер привидниуговорвежесамо уговораче а никако трећа лице. Ваља напоменути, да се наследници уговорача