Бранич

Број 6.

„БРАНИЧ"

Страна 113.

Вој. Суд пооштрио је ову казну и оптуженога казнио смрћу не признајући оптуженоме олакшицу — добро владање из тач. 4. § 59. зато што се, вели, из целокупног поступка оптуженог при извршењу овога дела види, дајеоптужени „покварен и неваљао човек". Али I оделење Касац. ! Суда поништило је ову пресуду В. Вој. Суда са ових разлога: Када је истрагом утвђено, да је оптужени на спавању убио поднаредника К., па га затим опљачкао, узевши му тада 300 дин. у готовом новцу и часовник који је тада при себи убијени имао, онда је В. Вој. Суд погрешно узео, да у таквој радњи оптуженог Ђорђа стоји дело из § 159. казн. зак., јер јеоптужени крађу новца и сата извршио после извршеног дела убиства, а убиство је извршио да би убијеном новац одузео, те у таквој његовој радњи стоје сви карактерни знаци дела из § 240. у вези § 237. казн. : зак. ■— Осим тога, када се из аката ове кривице не види, да је оптужени раније осуђиван, нити тај суд наводи какве разлоге који оптуженог карактеришу као неваљалог и поквареног човека, онда је суд погрешио што оптуженоме у олакшавању казне, поред признања, није узео и олакшавајућу околност добро владање — тач. 4. § 59. казн. зак".. Велики Вој. Суд није усвојио ове примедбе, већ је дао овакве противразлоге: оптужени је, према актима ислеђења, убио поднаредника К. и затим му мртвом одузео новац и сат, за које је ствари знао да их поднаредних К. имао а убио га је да би крађу могао да изврши, јер му је жив поднаредник К. био препрека да над њим крађу изврши. Према овоме у даном случају не може стајати дело разбојништва из § 240. у в. § 237. казл. зак., као што то налази I одељење Касац. Суда у поменутим својим примедбама. За постојања дела из § 240. казн. зак. битно је, да разбојник убиство човека изврши,, при крађи или отимању", да се дакле обе ове радње, и крађе и убиство, догађају истовремено. Оптужени међутим није убио поднареника К. при вршењу крађа, него га је најпре убио, да би уклонио препону за извршење крађе, и тек потом га покрао, те у оваквој радњи оптуженога стоје сви карктерни знаци дела из § 159. казн. зак., а то у неколико излази из самих поменутих примедаба, у којима се тврди, да је оптужени крађу новца и сата извршио после извршеног дела убиства и убиство је извршио да би убијеном новац одузео." Што се пак тиче олакшавне околности „доброг владања,, из тач. 4. § 59. казн. зак., која би се, према пом. примедбама, имала оптуженом признати по овом делу, — оптужени, по нахођењу овог суда, нема те олакшавне околности, јер и ако он до сада није судом осуђиван, из целокупног његовог поступка при извршењу овог дела види се; да је сасвим покварен и неваљао човек." Касациони Суд, у својој Општој Седници од 10.-П1-1925. г. Бр. 1479, одбацио је ове противразлоге Вел. Вој. Суда и препоручио му да по поменутим примедбама I одељења и закону даље

поступи, с тим додатком да је В. Вој. Суд дужан да у пресуди својој означи и све околно-. сти из којих је извео да је оптужени покварен човек, а не да то наводи само општим изразима у својим противразлозима. Међутим, ми налазимо да су правилнији, и у духу закона, противразлози Великог Војног Суда, пошто у представљеној радњи оптуженог постоје сви битни елементи за постојање дела из § 159. казн. зак., а не дела разбојништва из § 237. у вези § 240. казн. зак., како Касац. Суд погрешно узима. Јер по § 237. к. з. „разбојник је онај ко силом употребљеном против лица или грозећи му сместа опасношћу за живот и тело, од овога какву покретну ствар одузме" , а § 240. к. з. тражи да је разбојник при самој крађи или отимању убиство извршио, што очевидно овде није тај случај, пошто је утврђено да је оптужени већ убио свога поднаредника на спавању, уклонивши на тај начин препоне које су му сметале његовом предузећу — узимању туђег новца. Ј Дан условног убаштињења сматра се као дан судо« потврђене продаје, и према томе рг>к за подношај тужбе о пречем праву откупа од 30 дана течеоддана условног убаштињења, јер се уговор о куповини и продаји, уведен у интабулац. књиге сматра као да је објављен и трећим лицима. Ј. представила је првостеп. суду: да је њена рођена тетка М. продала своју кућу Н. за 2000 дин; да је за ову продају сазнала пре кратког времена, јер је продавка М. није хтела известити и ако је она законита и најближа наследница своје тетке М.; па је тражила пречи откуп овог имања. — Првостенени је суд пресудио био: да тужиља Ј. има прече право откупа спорне куће, но с тим, да плати туженом Н. 19.000 дин. утрошених око оправке и дозиђивања ове кући. Но по незадовољству туженог Н. Апелац. Суд поништио је ову пресуду прв. суда, са разлога: кад је заступ. туженога М. на рочишту навео: да је право тужиљи на откуп спорног имања застарело, јер је условно убаштињење које је он на купљено спорно имање тражио, одобрено решењем Смедер. прв. суда од 22.-IV 1921. г. бр, 11098, а тужба за пречеправо откупа суду поднета 26. августа исте године,— дакле, четири месеца доцније —• онда је суд био дужан да узме у оцену и овај приговор туженога, унесе у реферат и да да разлога зашто га одбацује. По овом је првостеп. суд опет пресудио био: да тужиља Ј, има право откупа спорног имања, наводећи ове разлоге: Тужба није застарела, јер, и ако је исга поднета 26. авг. 1921. г. а тужени Н. условно се убаштинио 22. априла исте године, дакле, треба је подигнута 4 месеца по условном убаштињењу, суд ипак дан условног убаштињења не можесматрати каодаи