Бранич

Страна 114.

„БРАНИЧ"

Број 6.

судом потврђене продаје као што тражи § 673. грађ. зак., пошто се под овим подразумева само продаја која је извршена преносом тапије од продавца на купца, те с тога ни рок за подношај тужбе од 30 дана није ни могао тећи од дана условног убашгињења. Прелазећи даље на глазлу ствар суд је нашао: Тужбом се тражи прече прав) откупа спорне куће, пошто је тужиља једина наследницч продазке №. — § 670. грађ. зак. Из уверења општине пожаревачхе Бр. 692. види се да је тужиља Ј. рођена сестричина тужене М., а како тужена М. нема порода то јој је тужиља Ј. једини наследник, а што и тужена М. признаје . По § 670. грађ. зак. дато је право прече куповине непокретне имовине најближој родбини, односно оној која би имала право наслеђе на продатом добру. Испунила је и услов из § 674. положивши у судски депозит куповну цену.. Београдски Апелац. Суд одобрио је горњу пресуду првостеп. суда. Но Касац. Суд у своме II оделењу примедбама својим од 27. априла 1925. год. Бр. 3156. поништио је ову пресуду Апелац. Суда са ових разлога: Када је тужени Н. по уговору куповине и продаје непокрет. имања, од дотадањег сопственика удове М., тражио код суда условно убаштињење, које је и одобрено 31. априла 1921. г. то се тиме увођењем у јавне к^њиге има сматрати прече право откупа презумптивних наследника продавке М., који хоће тиме дасекористе — § 671. гр. зак. почео је тећи по § 673. грађ. зак. од тога дана — 21. априла 1921. год., када је овај уговор о куповини и продаји непокретног имања уведен у јавне интабулационе књиге, и тиме објављен трећим лицима. И, како је тужиља Ј. своју тужбу за прече право откупа предала суду тек 26. августа 1921. г. дакле, после увођења ове продаје у јавне књиге, то је потребно, да суд извиди и оцени: да ли није тужиљино право на пречи откуп застарело. Сем тога, баш и кад би

се стало на гледиште тога суда, ипак суд је погрешно осудио тужене на плаћање целокупних трошкова, када је у овом случају и тужилачка страна осуђена на извесна плаћања... Београдски Апелац. Суд није усвојио ове примедбе по првој 1ачци, већ је дао овакве прогаивразлоге; По § 671. у в. § 673. и 674. грађ. зак. прекупац је дужан у року од 30 дана од дана кад му је за продају јављено односно, по сталној судској пракси, од дана када је за продају дознао, да положи у судске руке цену и да изјави да имање хоће да купи, иначе губи право прекупа. То сазнање мора се доказати средствима пре.Јвиђеним у грађ. суд. пост. — § 178. гр. п. По § 179. гр. п. само се оне чињенице неће доказивати које закон или као истину претпоставља, а све се остало мора доказивати. Публицитет Хипотекарних књига има само то значење да су оне приступачне сваком, који плати. законски прописану таксу да их разгледа, а не и то да је њихова садржина позната сваком, чл. XXI уред. о интаб. Према томе, кад у закону нема претпоставке: да је садржина интаб. књига свима лицима позната, онда се не може претпостављати ни да је прекуп услед условног убаштињења од 21. априла 1921. год. мораобити самим увођењем тога убаштињења у Хипотекарне књиге обавештен о уговору о куповини и продаји спорног имања тога истог дана. Ове противразлоге овај суд даје једно са изнетих горњих разлога, а поглавито да би се у овом питању дошло до једне правилне и једнобразне одлуке и утврдила правилна пракса судова пошто је Касац. Суд у сзојим примедбама од 18. децем. 1923. год. Бр. 10465, које је усвојила општа Седница тога суда својом одлуком од, 12. јан. 1924. г. Бр. 108. стала на гледиште које је супротно изнетим у садашњим примедбама. Општа Седница Касац. Суда од 23. V 1925 г. Бр. 4195. одбацила је ове противразлоге, а у својила горепом. примедбе свога одељења.

Нешто о закону о становима, Саму појаву закона о становима изазвала је превелика станбена криза. Држава, у својој улози заштитника слабих, дошла је да заштити оне, који би због својих скучених прихода остали без крова. Њена је интервенција била у складу са правдом и позитивним законом — Уставом. Јер држава, заштићујући сиромашне потпуно се креће у обиму свога делокруга: одржавати сношљиве односе, на добро што већег броја појединаца. Сада настаје питање, да није држава учинила

акт неправде са оваквим законом о становима, и да није он, случајно, у опреци са самим Уставом? Одмах одговарамо, јесте. И овај је закон поделио грађане на три слоја: оне, који олакшавају станбену кризу; на оне, који се користе олакштвањем те кризе и најзад на оне, који не припадају ни првом ни другом слоју. Нашло се је, да ће се ублажити станбена криза, ако се ограничи располагање старим зградама, а, да се пак неће зауставити ново подизање. вароши.