Бранич

Стр. 126.

„Б Р А Н ИЧ"

Број 7. и 8.

стечајне масе. Ово из разлога: прво што користи самим повериоцима у стечају а друго што и дужнику треба допустити заштиту његових права, јер се исход стечаја и њега тиче. Сва тежина овог питања лежи у томе, да се ова овде показана тежња доведе у склад са науком процесуалног права, те да добије начелни изглед процесуално правни. Отуда једни (као Коћ1ег и др.) налазе да дужник у стечају има пуну способност за вођење спорова, те може тужити и тужен бити ; само у колико се тиче имовине у стечају, он је додуше способан да подиже тужбе, али стварно неће ништа издејствовати, јер му недостаје 1е§Шта{Јо ас1 саизат т. ј. материјални услов за успех у спору. Критички се међутим мора утврдити, да присталице овог гледишта придају стечајном дужнику начелно пуну способност за процес, те га упоредо мећу са браниоцем у стечају, да и он покрај овога води спорове, који не штете масу-решење дакле, које није без тешкоћа у извођењу. Други правници (као бсћикге, Јае§ег и др.) полазећи са гледишта, да је бранилац у стечају (уаравитељ стечаја) законски заступник презадуженога, одричу овоме сасвим способност за све судске радње, те према томе и за оне, које би заштићавале права дужникова и користиле стеч. маси. Трећи пак (као ТћаПег: о. с. ЈУ2 501. и 516. и 1^уоп Саеп е! К, о. с. Бр. 2675. и 2679.) налазе да правно лишавање стечајног дужника ((ЈеззаЈбЈббетегЦ) брани масу од дужникових зката судских и вансудских. Из овог начела произилази са гледишта активности: да од објаве стечајаједино управљачи стечаја (бЈпЈусз) могу подизати тужбе и изјављивати незадовољства по питањима, која се тичу дужникове имовине у стечају; — дужник је према томе у будуће лишен способности за овакве судске радње (РозЈШаИопзШћЈ^кек). Ако би он при свем том поднео тужбу по предмету, који се тиче стечајне масе, суд ће је ех оШсјо одбити ако је управљач стечаја не прихвати 1 ). Па ипак и ови правници, и ако стоје на гледишту, да је бранилац (зЈпсЈус) овде заступник стечајног дужника у стечају, признају дужнику акцију ако се она тиче заштите његових права (ас!ез сопзегуаШЈге:). У српском стечајном праву нема изричне одредбе о процесуално правном положају стечајног дужника, али се одговор може

') ТћаПег: 1а ЈаШЦе № 508. прим. 5. (судска пракса) и Бр. 521.

наћи у закључивањима из других одредаба. Тако § 59. Зак. о гр. суд. пост. одриче и стечајном дужнику „личну способност парницу водити" јер њу одриче малолетницима 1 ), а § 920. Грађ. Зак. дужнике под стечајем изједначује са малолетним лицима. Али како је у праву појам малолетника и задатак правних норама о њему сасвим различит од појл»а стеч. дужника и намере стечаја, то се ово изједначење малолетника и стечајног дужника има схватити само тако: да стечајни дужник на основу пом. §-а 59. гр. суд. пост. „нема личну способност водити парницу" у колико се тиче његовог имања у стечају; иначе је има. На питање пак: да ли би стечајни дужник могао вршити судске акте, који иду на заштиту његових права потчињених стечају одговор је негативан. Српски стечајни поступак је нееластичан ; званична улога стечајног суда доминира целим стечајем и у томе лежи гаранција старања о заштити интересе сваке личности у стечају па и кридера — он дакле не би имао права ни на какве судске радње, ако се тичу његових добара у стечају. Ако би их стечајни дужник ипак извршио а оне иду и на корист поверилаца опстале би, ако би их прихватио бранилац у стечају 2 ). Стечајни дужник, како је напред наведено, задржава и у стечају способност, да буде странка у спору, макар се тицао и његовог имања под стечајем; само пак вођење спорова у овом случају т, ј. ако се тичу дужникових стечајних добара, преноси се на браниоца у стечају (§ 52. зак. о ст. пост.). Према овоме стечајни дужник може се појавиги као тужени, али ће вођење тога спора бити у рукама браниоца 3 ); као ту-

х ) Позивањем на § 40 гр. зак. 2 ) Ово се сме закључити на основу тога, што се поменутим § 920. гр. зак. стеч. дужник равна малолетнику; па како овај може поднети тужбу и повесТи неки спор и како то остаје ако га прихвати старалац са знањем старатељског судије, то се иста солуција може применити и на горње питање. 3 ) Пом. § 286. гр. суд. пост. има једну фаталну редакцију по -којој би презадужени могао бити и парнична страна са способношћу за процесуалне радње под контролом поверилаца у колико се тиче полагања заклетве. Наиме тај § 286. гр. суд. пост. гласи: „Презадужени против кога је стециште отворено не може заклетвом ни нудити ни понуђен бити ако је варалица, а ако није онда може кад већина поверитеља на то пристане". Како заклетву може нудити сваки парничар (§ 281. гр. пост.Ј то би се зи ове одредбе, која је супротна § 52. ст. пост., али доцнијег датума (1861. одн. 1865 г.) дао извести у стечајном праву сасвим немогући закључ^к: да