Бранич

Стр. 162.

„Б РАН ИЧ"

Број 7. и 8.

то право оспоравају и наводе да такав тестаменат није ни постојао. Кад пак тужена Драга није тако поступила, онда она не може сад оживљавати тај тестаменат и његову правну важност доказивати допуном заклетвом, јер је писмени тестаменат строго формално писмено, које мора испуњавати све законске одредбе прописане у §§ 430—439 грађ. зак. па тек да има важности као последња воља завештаочева и зато се важност таквог тестамента, као строго формалне исправе и не може на овај начкн утврђивати. Исто тако, тужена се не може позивати ни на застарелост путем државине, јер јој испитани сведоци такву застарелост нису посведочили, нити је пак она такве своје наводе доказала, те да би јој се на ову околност могла досудити допуна клетва... Београдски Апелациони Суд није могао усвојити ове примедбе, већ је дао овакве противразлоге: Беогр. Апелац. Суд налази, да у овом спору није предмет оцене, да ли је тужена наследница пок. Иконије на спорном имању на основу тестамента, који је решењем неспорног судије пре рата оглашен за снажан, па да јој је то решење и акта код суда пропало или није, па према томе, да ли ј'е она по чл. 26. Уредбе о прав. ликвидацији требало да у спору докаже, да те она по том тестаменту наследница пок. Иконије, нити се у овом спору хоће оживљавати тестаменат и његова правна важност доказивати сведоцима и допуном заклетвом, имајући у виду да је тестаменат строго формална исправа. Напротив, овде је спор о својини имања. Тужилачка страна наводи да је исто својина тужилаца по основу наслеђа од пок. Иконије, која је била мати њиховог оца Љубомира, чији су они једини наследници, али да исто имање није било у њиховој државини, већ у државини тужене Драге за шта је доказ извршна пресуда полиц. власти ср. рамског Бр. 8051, донета по § 375 а каз. зак., а којом су он^ као слабији у праву, упућени на парницу. Тужена страна наводи да је имање њена својина по истом основу наслеђа од матере Иконије, а по распоредном решењу донетом по тестаменту њеном, који је са решењем за време рата пропао; да она за ово има дуговремену државину и да допуном заклетвом хоће да утврди и правичност и савесност државине и основ исте по наслеђу од матере јој пок. Иконије. И кад је испитани сведок Андрија^показао,^ да е спорну кућу с плацем и зградама др-

жала и уживала тужена Драга од 1900. год. до 1918. када ее је у исту уселио тужилац Витомир; сведок удова Живка показала, да је као закупац становала у спорној кући 10—11 година пре рата 1914. год. и плаћала кирију туженој Драги, и тек за време окупације у државини је узнемирио тужилац Витомир, те је она плаћала њему кирију, па се то продужило и после ослобођења у 1918. год., онда јеона овим утврдила ову државину као фактично стање. И кад у тој државини она није узнемиравана за све време од 1900. г. до времена после ослобођења 1918. г. дакле кад је тужилачка страна могла са сигурношћу знати да су докази о правном основу државине упропашћени, онда је доказана велика вероватноћа за чињенице, да је тужена Драга ово имање држала по основу наслеђа од своје матере пок. Иконије по тестаменту по коме је пре рата и распоредно решење донето, па исто са свима актима упропашћено те према томе и има места допуној заклетви по § 291. грађ. пост. Ова вероватноћа се нарочито види из ових чињеница, што тужилачка страна на навод тужене стране, да је спорно имање наследила од пок. Иконије ништа није навела, нити је на рочиште дошла, и што иста не подноси никакве доказе да су они, тужиоци, а не тужена Драга наслеђем од пок. Иконије дошли до овог имања, а уверење од два сведока поднето у тужби за доказ да су они наследници пок. Иконије не представља никакав доказ о томе, да су они оглашени за наследнике Иконијине, већ се тврди само то, да су унуци пок. Иконије од сина јој Љубомира. Најпосле ова вероватноћа тврди се и том чињеницом што тужба, где је се тужилачка страна једино изјаснила о свом праву, није порекла туженој Драги ни државину ни основ исте, утврђен пресудом полиц. власти у предмету дела из § 375 а крив. зак. Даље, Апелациони Суд налази, да то што тужена по чл. 26. Уредбе о прав. ликвидац. није водила спор за доказивање да је за њу постојало распоредно оешење о наслеђу по основу тестамента, не може ништити њена стечена права на спорном имању по истом основу, јер она државину по основу наслеђа може и другим средствима утврдити а не само пресудом која би била донета по поменутој Уредби, што је она са поднетим доказима успела доказати... Општа Седница Касац. Суда, решењем својим од 23.-У-1924. г. Бр. 4826 усвојила