Бранич

Број 9. и 10.

„БРАНИЧ"

Стр. 195.

То је било пре скоро пуних сто година. Данас, међутим, и ако је телесне каане и мучења нестало из казненог закона врло давно, батинање окривљених још увек је код иас редовна и скоро безизузетна појава. Додуше, закон то строго забрањује (§§ 142 и 147 Крив. Суд. Пост. 2 ) и прописује тешку казну за иследника који се о те прописе огреши (§ 124 Казнен. Зак. 3 ), исто онако као што је то забрањивано и под кнезом Милошем, али се онда, као што смо видели, и инсистирало на томе да се то никада и не деси, и органи власти узимани су на одговор и кажњавани ако би се огрешили о то, док данас одредбе §§ 142 и 147. Крив. Суд. Пост. готово и нису закон. § 124. Каз. Зак. исто тако није закон, или бар није закон у снази, и ако, формално узев, то није тачно. Јер, кад закон за једну извесну радњу гезр. нерадњу одреди казну, па појединац, који је под снагом тога истога закона, учини баш то што он забрањује, а ту његову противправну радњу гезр. нерадњу закон не санкционише, онда је јасно да уопште нисмо у присуству закона. 4 )

лајицу, 2. јануара 1829. год. у комо се између осталога каже: „Немоите боеве и мучениа при истоме унотребљавати, (мнсли се на онога попа), нити при исцитима истих, као што сте сад са овом дједом чинили. Ви укоравате и осуждавате што е дједу боем и везањем натеривао признати (мисли се на покраденог учитеља) да су они новце украли? А ви сте исто чинили, дјецу били и апсили да вам одаду. Разсудите само зрело о тои ствари нак ће те понрв узнмти, да нигда ие ваља, а и никакови Суд не дозвољава, кривца, или из једног само подозрења осуђеног човека боем, мучением и батинама нагонити, да он призна оно, шшо ми желимо да је он учинио дознати. Но испите употребљавајте различне и са рјечма доведите онакове, да погревгку своју признаду, ербо нису људи сви еднакии, не може сваки боја трпети, и за то из нужде мора казати, да е то и шо учинио и ако ние. Зато препоручујемо Вам, да у таковим случајевима предостражнии будете. (В. Грађа за правну историју, Бранич, год. VII, 1900., Вр. 19-24, стр. 703.). 2 ) § 142. Крив. Суд. Пост.: „Иследоватељ треба испит да чини са пристојношћу и стрпељивошћу и да саслуша обвињенога с једнаком ревношћу, како о ономе што га обвињује, тако и о ономе што га оправдава." § 147. Крив. Суд. Пост.: „Није слободно обвињенога на признање наводити обећањем, претњом или другим принудним средсшвима, као што не треба ни испит у тој цељи одуговлачити". (Курсив је наш). 3 ) § 124. Каз. Зак.: „Судија и уопште чиновник који при испитивању или ислеђивању казнимих дела принудителна средства употреби, те да натера обвињенога на признање или на одају, да се казни заточењем до пет година." (Курсив је наш). 4 ) Нека се прегледају судске архиве од после рата па ће се видети хоће ли се и колико наћи доказа о томе, да су органи иследне власти одгова-

Ислеђивање кривичних дела врши државна власт. Случајеви када вини извршилац може одмах да буде ухваћен и суду предан, односно они, када је несумњиво и јасно да је извесно кривично дело извршило извесно познато, тачно одређено лице, и када све околности, у првоме тренутку још, војују против њега, речју, када се одмах зна ко је извршилац кривичног дела у питању, ти случајеви су врло ретки и на стотину једва ако дође један. 5 ) Сви они остали, то су случајеви где се са више или мање сумње, вероватноће или извесности, окривљује лице за које тек пажљива и исцрпна истрага може да утврди да ли су они кривци или не. Код тих случајева, несумњиво, да је најидеалнији онзј, када окривљени, ма у коме стадијуму истраге, свеједно, призна дело за које се окривљује, под условом, разуме се, да је он у истини извршилац тога дела. 6 ) Али је и проценат овога сразмерно врло мали. У главноме, дакле, проналазак материалне истине у извесноме кривичноправноме спору, зависи од способности оне државне власти која ислеђење води гезр. од органа те власти којима је поверено кривично гоњење. Видели смо да је проценаг оних првих случајева, онихкада ислеђење неманикаквих сметњи и када се оно, зато, обави у најкраћем времену и без икаквих тешкоћа, скоро незнатан. А у свим осталим случајевима иследна власт има пред собом лица против којих стоје извесни основи, мање или више сигурни, да су она извршиоци дела у питању. То су окривљени или обвињени. И она су само то све до извршне судске пресуде; тек после ње она смеју да се третирају као кривци, под условом, разуме се, да је то таквом пресудом и утврђено. Али то схватање модерне теорије кривичнога права и, у главноме, и позитивнога законодавства, у пракси се савршено погрешно примењује. Захваљујући целоме систему кривичнога поступањау пракси, (стадијум предходне па и генералне истраге, све до претреса), који је у свакоме случају неправилан и противан модерним схватањима о томе, код нас се, у највећем броју случајева, са окривљеним још у почетку рали за дело из § 124. каз. зак. и да су за исто и осуђивани, док доказа о таквој њиховој радњи има и сувише. 6) Мисли се. разуме се, на тежа кривична дела. 6 ) Те се према томе то његово признање потпуно слаже са свима ислеђеним околностима. (§ 225. под д Крпв, Суд. Пост.).