Бранич

Број 11. и 12.

„Б Р А Н И Ч"

Стр. 241.

Из овога прописа излази јасно да је за кратко поступање по писменим исправама, из гл. 17, потребно двоје: 1. да је основ тужбе дуг; 2. да је доказно средство јавна или приватна исправа, која између осталог мора

му тужени појтожи рачун о обављеним пословима тач. 1. § 351. гсп. Тужени у одговору на тужбу, и даље на рочиштима није признавао постојање тога ортаклука. - По овоме спору одржавана су рочишта 19. априла 1923., 14. септембра 1923., 3. јан. 1924., 11. јуна 1924., 9. септ. 1924., 19. нов. 1924. и 18. марта 1925. г. Тек после овог рочишта Београдски Трговачки Суд је решењем бр. 11751, — из разлога што је тужилац поднетим писменом, уговором, кореспонденцијом и сведоцима довео до велике вероватноће своје наводе да је са туженим закључио уговор за почесне шпекулације и понудио донуну заклетву одлучио да се тужилац допуну закуне. У том случају да се чињеница о постојању ортаклука има сматрати као доказана, и да је тада тужени дужан да тужиоцу положи рачун о обављеним пословима. Касациони Суд, по жалби тужене стране поништио је ово решење Београд. Трг. Суда својом одлуком Бр. 5335 од 19. јуна 1925. са ових разлога: „У § 352. грађ. суд. пост. одређено је да ће Суд у случају под тач. 1. §351. г. с. п., у коме је предвиђено да парница због рачуна бива кад ко неће, а дужан је да положи рачун, по извиђењу и доказу решити, да ли је тужени дужан рачун положити или није. Ако је дужност туженога да рачун положи чиста • и јасна, онда Суд може и треба да донесе решење, којим ће туженом наложити да рачуне положи у времену, поменутом у § 352. г. с. п. предвиђеном. А ако, пак, то питање о дужностима туженога, да рачун положи није пречишћено, јасно изведено, онда се питање као спорно не може расправити по кратком поступку, већ се исто као и свако друго спорно питање — има претходно расправити у редовном спору, па тек по расправи истог може бити речи о праву тужиоца да тражи полагање рачуна, и дужност туженога да рачун положи. Како се из горњег ожалбеног решења види. да је и сам Суд сматрао непречишћено питање о постојању ортаклука за почесне шпекулације — радње из § 47. трг. зак. — на основу кога је тужилац и тражио да тужени положи рачун, јер је за утврђивање истог ортаклука, горњим решењем досудио тужиоцу допуну заклетву, која се по § 291. г. с. п. може досудити пресудом и у редовном спору, чија је последица пресуда по § 304. г. с. п. —, то је Суд погрешио што је ово питање као спорно расправио кратким путем решењем, већ је требао тужилачку страну да упути на редовну грађанску парницу, т'е да путем спора претходно утврди постојање ортаклука за почесне шпекулације — радње на основу кога је полагање рачуна и тражено, па тек после расправе тога питања и према резултатима истог може бити речи о томе, да ли тужени има или нема дужност да рачун полаже". Поступајући по тим примедбама као обавезним Београдски Трговачки Суд је, после одржаног ро чишта, донео 12. окт. 1925. год. решење бр. 40121, којим је одлучио да се тужилац М. Ж. упути на редовну грађанску парницу код надлежног суда противу Д. М., да тим путем утврди постојање ортаклука за почесне шпекулације.

да садржи јасно право тужитеља, односно јасну дужност туженога. Прва тачка нам је нарочито важна. Основ тужбе дуг, не ма која друга обавеза, ма колико јасни били докази о праву тужиоца одн. дужноституженога да ту обавезу изврши. Принципиелно, само спорови, у којима је основ тужбе дуг, могу бити предмет кратког поступка. Ма да се рачунском парницом иде на то да се пречисте материјални односи између страна, и коначно утврди која страна има да прими од друге, и колико, ипак основ тужбе у рачунској парници није дуг, већ нпр. полагање рачуна, односно дужност полагања рачуна, или дужност да се поднети рачун прими и на њега одговори (§ 351. г. с. п.). 2. Поред тих узакоњених принципа, због којих се у опште рачунска парница не може расправити по кратком поступку, немамо, даље, ни једног законског прописа, нарочито не у гл. 12. који би нас могли довести до тог закључка. На против текст одредаба у гл. 12., њен назив, суштина рачунске парнице доводе једино до закључка, да се она има извиђати по редовном поступку, прописаном у гл. IV—VIII, наравно у колико није другојаче прописано у гл. 12. управо с обзиром на изузетке које она садржи. Јер: 1) У § 352. гсп. за случај из тач. 1. § 351, и у § 354. гсп. за случај из тач. 2 § 351. стоји да ће суд решити „по извиђењу". Смисао овог израза има се тумачити по оним одредбама Законика о пост. Суд. у грађ. парницама које говоре о извиђању, то су: §§ 149—177 грађ. суд. пост. По њима, Дакле, и овом случају извиђање у рачунској парници мора бити усмено и јавно (§ 149) у заседању (§151) и контрадикторно § 158 и 159. 2) Како ни једном одредбом из гл. 12, нити којом другом законском одредбом није прописано, да ће у рачунској парници поступак, који претходи извиђању, бити изузетан од редовног поступка, то се мора узети да се цео тај припремни поступак креће по одредбама из гл. IV. под I. грађ. суд. пост. (О поступку код Суда. Припрема за извиђање). Сходно томе важиће и за рачунску парницу одредбе из других одељака IV. главе (II. о роковима, и рочиштима, III. одустанак од парнице, IV. о поравнању, V. о актима) све у колико није другојаче наређено гл. XII.