Бранич

„Б Р А Н И Ч

Страна 19.

атару које је кажњиво дело учињено и т. д., а чл. 13. зак. о јавној безбедности предвиђено је пак: „штета учињена грађанима и правним телима хајдучијом и разбојништвом накнађује се по закону о накнади штете учињене злонамерн м паљевином и т. д. Како се у чл. 1. зак. о накнади штете и т. д., предвиђају разна места на којима је учињена штета паљевином или поништајем ствари као и крађом, док се у закону о јавној безбедности ништа прецизније не одређује до само, да се штета надокнађује по закону о накнади штете и т. д., то Приштински Првостепени Суд моли Господина Министра да изволи ово питање изнети пред општу седницу Касац. Суда да она на основу 16. зак. о своме устројству да објашњење: да ли ће се штета учињена по чл 13. зак. о јавној безбедности надокнађивати ако је учињена само на местима означеним у чл. 1. зак. о накнади штете и т. д. и како ће се рачунати државни друмови кад се они налазе у атару сеоске општине и пол^ском имању ворошких општина а кад је на њима разбојништво извршено, с обзиром г.а то што су они јавна места, а међутим у чл. 1. зак. о накнади штете и т. д. штета се накнађује само за неозбеђење ствари у атару сеоских општина и пољском имању варошких општина". Достављајући ово Господин Министар Правде молио је Касац. Суда да по овоме гштању донесе своју начелну одлуку. Касац. Суд, у својој Општој Седници, проучио је истакнуто питање, па је, на основу тач. 1. § 16. зак. о своме устројству, нашао: .У низу квалификованих простих крађа из § 222. ка?н. зак., законодавац је обратио нарочиту пажњу на ону врсту крађа ствари које, и по својој природи и по месту свога налажења, не могу имати директног надзора сопственика, нити нарочитог чувара, већ су, необезбеђене, остављене уздању у јавну безбедност. То су ствари, које се у пољу држе. Та нарочита врста квалификоване просте крађе је она из § 222. т. з. казн. законика. Пажња, коју је законодавац поклонио тој врсти квалификоване просте крзђе из § 222. т. з. казн. зак., изражена је у нарочитом закону, закону о накнади штете учињене злонамерном паљевином и немарним противзаконим поништајем ствари од 20. марта 1892. г., изменама и допунама од 1903. године. Тај закон је санкција уздања у јавну сигурност. Она је учињена тек изменама и до-

пунама 1903. године, којом је приликом унето простирање тога закона и на накнаду штете учињене крађом, јер у времену свога постанка, 1892. год., тај се закон односи само на штете учињене злонамерном паљевином и намерним поништајем ствари. Принципи на којима су заснована наређења тога закона изложени су у чл. 1. и 21. поменутог закона о накнади штете. Ти су принципи иди по објекту штете, или по месту налажења тих објеката у моменту противправног напада, или, најзад, ао чиниоцу у односу према делу. По објекту штете учињене и паљевином и поништајем и крађом ваља да су предмети немогући за обезбеђење од противног напада, т. ј. да су предмети који су поверени уздању у јавну сигурност без могућег директног надзора сопственика и без чувара, иначе су дела из §§ 295.—2з9. и §§ 289.—294. казн. зак., само што су код штете крађом учињене још и лимитативно побројани предмети таквих крађа. По месшу налажења, пак, објеката у моменту противправног напада ма које врсте, паљевином, поништајем или крађом, ваља да су ти предмети на неком извесном месту, у атару какве сеоске општине, или, на пољском имању варошких општина. По учиниоцу дела, пак, ако је он познат, ухваћен и осуђен, накнада се има учинити, у првом реду, од учиниоца, ако је по свом имовном стању може учинити; иначе од општине из које је учинилац; а ако учинилац буде ослобођен, онда од општине у којој је дело учињено. Ови принципи решили су цео комплекс питања о накнади штете учињене поменутим врстама злочинства, паљевином, поништајем и квалификованом простом крађом из § 222. тач. 3. каз. законика. Закон о јавној безбедности од 31. јануара 1905. год. у своме чл. 13., између осталога истакао је и начелно, да се „штета, учињена грађанима и правним телима хајдучијом и разбојништвом, накнађује по закону о накнади штете, учињене злонамерном иаљевином и намерним уништајем ствари, од 20. марта 1892. год. и овога допуни од 22. децембра 1903. године". Апсолутно се не види, да је тај принцип, који је истакао закон о јавној безбедности у несагласности са чл. 1. зак. о накнади штете, коју акцептира Првостепени Приштински Суд. Закон о јавној безбедности, насупрот закону о накнади штете, не означава лимита-