Бранич

Страна 20.

„Б Р А Н И Ч"

Број 1.

тивно (арг. код паљевине и поништаја: „необезбеђене страри"; код крађе: побројане ствари) објекте, који су под нарочитом заштитом закона; напротив закон о јавној безбедности ставља под нарочиту заштиту закона целокупну привреду људску, к не само у имању већ и у личностима (в. израз „штета", која у правном језику значи штету из §§ 800, 819, 820, 821. и 822. грађ. законика). Према томе, од она три принципа истакнута у чл. 1. и 21. зак. о накнади штете, закон о јавној безбедности проширио је онај принцип ао објект^ штете с ограниченим бројем објеката и попео до целокупне привреде, имања и личности. Остали принципи из закона о накнади штете остали су непромењени. Према свему овоме, дакле, кад је реч о накнади штете, учињене хајдучијом или разбојништвом, чл. 1. закона о накнади штете ваља разумети у делу, који говори о објектима противправног напада, да није реч о објектима, лимитативно означеним које разуме чл. 13. зак. о јавној безбедности, штету из Грађанског Законика (§§ 800, 819, 820. 821 и 822). Тако у том свом првом делу допуњен чл. 1. зак. о накнади штете чланом 13. зак. о јавној безбедности даје потпуно јасан смисао даљег разумевгња чл. 1. зак. о накнади штете кад има да се примени на накнаду штете причињене хајдучијом или разбојништвом. Све остало у чл. 1. закона о накнади штете остаје непромењнно и има се безусловно примењивати. И, тако, у случају хајдучије или разбојништва накнаду штете има да учини: она општина у чијем је атару кажњиво дело учињено, ако се кривац не ухвати; ако се кривац ухвати, па се накнадно од њега не може да изврши, онда накнаду плаћа општина из које је кривац; ако је више кривица из разних општина, онда солидарно све општине из којих је поједини кривац. Путеви и друмови, без обзира како су категорисани, налазе се увек у атару извесне општине. Све остало што се тиче процедуре изналажења штете, суђења и извршења, изражено у чл. 3. 25. зак. о накнади штете важи и за штету хајдучијом и разбојништвом. На основу изложенога Општа Седница Касац. Суда одлучује: Да штету проузроковану пом. кривичним делима, накнађује она општина у чијем се атару налази место на коме је дело учињено без обзира којеје

врсте пут или друм, ако је на иуту или друму учињено кривично дело. Ова је одлука обавезна за Општу Седницу и Одељења Касац. Суда у Београду. Др« Ј. Ј. Код случајева државних дажбина плаћених 8ше саиза нема застарелости аа повраћај и има се применити § 902. грађ, зак., а нема места примени рокова застарелости предвиђених специјалним законима. (Одлука Државног Савета од 30. августа 1924. бр. 8902). Г,- Министар Финансија решењем својим одбио је Т. К,, индустријалца, од тражења повраћаја царина плаћених противно закону о његовој повластици са разлога, што је повраћај тражен после рока од 6 месеци, одређеног у чл. 56. цар зак и што уз тражење повраћаја није приложио и своју повластицу. Државни Савет у 111. оделењу поништио је пом. решење и то ништење образложио је овако: „Тужилац је одбијен од тражења због тога, што приликом царињења није, у см. чл. 34. цар. за:с., приложио своју повластицу уз декларацију и што се за повраћај царинских дажбина обратио после рока од шест месеци, одређеног у чл. 56. цар. закона. Међутим, навод да уз декларацију није поднесена повластица сходно чл. 34. цар. зак. неуместан је, јер тужилац ннје ни био дужан да је подноси, пошто је она закон, који је обнародован у Српским Новинама Бр. 15. од 5. марта 191 о. год. и као такав обавезан за грађане и за власт. Чл. 34. цар. зак. односи се само на исправе којима се условљава царињење и подизање робе, а не и на законе које свака власт мора да зна. Исто је тако неумесно и позивање у овом решењу на чл. 56. цао. зак., јер се рок одређен у овоме пропису односи само на повраћај погрешно и неумесно наплаћених дажбина при увозу, пошто се у закону каже: „на захтев увозника", а не и на повраћај ових дажбина при извозу. И према томе, пошто у царинском закону, као саецијалном, рок за аовраћај дажбина наалаћених при извозу није предвиђен, то се морају ирименити на овај случај општи проаиси из грађ, закона о повраћају дажбина наилаћених без основа (§ 902.) и о застарелости. Према томе јасно је, да је министрово решење противно заксну."