Бранич

Страна 84

,Б Р А Н И Ч"

Број 4. и 5.

влашћу, те би према томе за тај случај имао да важи општи пропис § 121. грађ. зак. Па како суд налази да је и тужиоцу, као малолетнику изнад 15 година, припао један део имаља приликом деобе задружног имања између његовог оца и стрица, то би сеонда по наведеном законском пропису имало сматрати да је он тај део имања прибавио своме оцу, а не лично себи. Према томе, када би и било утврђено, да је спорно имање приновак, у чијој је деоби тужилац учествовао са правом на један део, суд је на погрешној примени § 547. грађ. зак. неосновано признао тужиоцу право својине на спорном имању." Првостепени Суд није могао усвојити примедбе 111 Касац. Суда и на основу § 322 грађ суд. пост. дао следеће противразлоге: Према нахођењу овога суда § 121. грађ. зак. може се односити само на случајеве ; када је прибављање извршено у инокосној кући, док се деца налазе под родитељском влашћу и под њиховим управљањем. У задружној кући деца не стоје под управљањем својих родитеља, већ према § 510. грађ. зак. под управом старешине задруге, нити прибављају за своје родитеље, већ свима према § 508. грађ. зак. Деца у залружној кући стоје само у васпитном погледу под својим родитељима, и то према § 519. грађ. зак. док је отац жив, а после смрти очеве, о њиховом васпигању дужан је старати се старешина задруге у договору са њиховом мајком, ако је ова жива, иначе сам старешика. У § 517. грађ. зак. предвиђеноје, да деца мушка, која живе у задрузи после навршене 15. године, добијају раван део са осталим пунолетним и ожењеним задругарима у свему приновку и приплоду од оног времена. То је одступање од правила истакнутог у § 121. грађ. зак. по коме деца у инокосној кући, прибављају само за оца, и зато она не добијају право на део приновка после навршене 15. године, већ сав приновак после смрти очеве, деле са осталим наследницима очевим на равне делове по § 397. грађ. зак., па ма ови други у моменту смрти очеве били чак и у пуберитету. Према томе, део приновка, који се по § 517. грађ. зак. признаје детету изнад 15 година пошто је стечен под управом старешине задруге, а не родитељском, њему и даје, а не његовом оцу, и како оно тај део имања у приновку добија на основу закона, оно по § 122. грађ. зак. задржава право сопствености, и ако је по изласку из задруге његовог оца, остало и даље у заједници са оцем, јер је сопственост тога имања приба-

вило за себе на основу закона својом привредом док је било у задрузи. Касапиони Суд у Општој Седници од 23 маја 1925. године нашао је да стоје поменути противразлози и пресуду Прв. Суда прогласио за снажну. Д. Д. Бранковић, судија. „Инкриминисана исправа може се огласити за неважећу само у случају када би оптужени за дело из § 147. крив. зак. пресудом био и осуђен на основу констата ције да је исправа лажно начињена". Л. Т. као пуномоћник П. О. из села Н., тужбом својом тужио је С. Ж., из села Н., да је 9. априла 1924. год. подвео са написаним тестаментом неспор. дела судији једно лице које се представљало као Илија Обрадовић, из Н., да потврди тестаменат, и ако Илија Обрадовић није правио тестаменат нити је тога дана био у месту првосгепеног суда. а опт. А. А. и Б. Н. оптужио је, што су код неспор. дела судије својим потписима потврдили да је пок. Илија доиста 9. априла 1924. год. поднео лично на потврду инкриминисани тестаменат. Тражио је да се оптужени осуди на казну за дело из § 147. у вези § 148. к. з., а инкриминисани тестаменат поништи. С обзиром на исказе заклетих сведока од којихсу неки тврдили да је пок. Илија означеног дана био у месту нрвостепеног суда и сам тврдио тестаменат, а неки тврдили противно, т.ј. да је пок. Илија тога дана био код своје куће, првостепени суд решењем својим бр. 26176 нашао је да у представљеној радњи не постоји дело прављења и употребе лажне иснраве и оптуженог пустио испод суђења а инкриминисани тестаменат огласио за неважећи. По молби државног тужиоца и браниоца оптуженог, Касациони Суд примедбама свога I оделења поништио је горње решење првостепеног суда са разлога: „Када је првостепени суд нашао, да у радњи оптужених не стоји тужбом представљено дело прављења и употребе лажне исправе, па на основу тога све оптужене и пустио испод суђења, онда инкриминисану исправу — тестаменат —■ није могао оглашавати за неважећу, с обзиром на § 306. крив. суд. пост., јер би по томе имало места само у случају када би оптужени за дело § 147. каз. зак. пресудом био и осуђен на основу констатације да је исправа лажно начињена. Првостепени суд дао је противразлоге, али је Касациони Суд у општој седници од 9,