Бранич

Страна т ,90

.ВРАНИЧ'

Врој 4. и 5.

оцу, ради њеног издржања почев од 1. јуна 1902. год. као дана када је из дедине куће због школоваља са својом матером изашла, па до пунољетства. Тужени је изјавио да је тужитељица одмах после смрти свога оца својевољно напустила његову кућу и да јој је дао пет дана орања земље ради издржавања. Првостепени је Суд, по оцени поднетих доказа, нашао, да је тужени Р., по § 119 грађ. зак. био дужан да се стара о издржавању и васпитању своје унуке, тужитељице Е., па је пресудио био да тужени Р. плати тужитељици на име издржавања и то од 1. јуна 1902. год. па до 15. марта 1923. год., као дана њеног пунољетства, укупно 10.312 динара. Београдски Апелац. Суд одобрио је пресуду Првостеп. Суда. Но, Касациони Суд, примедбама свога 111 оделења Бр. 3061, поништио је ову пресуду са ових разлога: Пресуда Апелац. Суда не може да опстане по закону. Јер кад је тужени Р., у својој допуни жалбе под бр. 1928 навео, да је Првостепени Суд досудио тужилачкој страни право на издржавање од 1. јула 1902. год., а тужба којом је покренут спор за то издржавање, поднета је суду 1914. год., — те је на тај начин истакнуто у жалби иитање о застарелости овога потраживања тужилачке стране, — онда је потребно да суд цени и ово питање о застарелости тужбеног потраживања. Београдски Апелац. Суд није ове примедбе, већ је остао при својој ранијој пресуди, и то како са тамо изнетих разлога, тако и са ових: По § 314 грађ. пост., нови докази у незадовољству не примају се. Ово наређење поновљено је и у § 323-а грађ. пост., где се говори о жалби Касационом Суду. Тиме је изражено начело да Апелац. Суд има да разматра одлуку нашег суда само на основу материјала и доказних средстава, која су од стране парничара изнесена пред Првостеп. Судом. Несумњиво је да се поменуто законско наређење има да односи и на нова тражења, као и на нове чињенице, а не само на доказе У техничком смислу. Ако би се противно узелв, а на име: допустила употреба нових тражења и чињеница и пред вишим судовима, наступило би одуговлачење парница, што, свакојако, није у тежњи Законодавца, као што се види и из наведених законских прописа. Тумачење, да се ни нове чињенице не могу износити у поступку пред вишим судовима, не значи одузимање странкама могућности да заштите своја права, јер то могу

учинити и путем поновљења парнице, које се, ради тога, и допушта. Тужени је тек у жалби Касационом Суду истакао приговор, да је тражење тужилачке стране застврило. Међутим, Апелац. је Суд својом пресудом правилно по закону оценио све наводе и доказе изнете од парничара. Пошто Касациони Суд, приликом разматрања одлуке нижег суда, пази само на правилну примену закона, а нов навод о застарелости је учињен тек у жалби, то Апелациони Суд налази, да нема законске могућности, да исти навод накнадно оцењује. Јер, иако застарелост није доказ у техничком смислу речи, какав значај имају докази наведени у § 186 грађ. пост., ипак је учињена ексцерпција материјално-правне природе, којој је циљ потпуно негирање, поништење тужбеног потраживања. Она, дакле, није само један нов законски аргуменат, употребљен од стране, парничара, већ тврђења једног новог факта, са одређеним законским последицама: у конкретном случају — престанка обавезе тужилачке стране. И како тужени није истицао застарелост тужбеног потраживања приликом расправе пред Првостепеним Судом, позивање његово на исту у жалби је неумесно у смислу наведених законских прописа, и стога не може ни бити предмет оцене од стране Апелац. Суда. Ове противразлоге, сасвим правилно, усвојила је Општа Седница Касационог Суда одлуком својом од 25. V. 1926 г. Бр. 4559, и вратила предмет своме одељењу да даље по закону поступи и да и по главној ствари донесе своју одлуку пошто, као што се из напред изложенога види, ни примедбе, ни противразлози ништа не говоре о главном питању, које је у тужби истакнуто — о дужности дединој да даје издржавање својој унуки и за живота њене матере. Кад буде дефинитивно расправљено и питање по главној ствари, ми ћемо читаоце „Бранича" обавестити у своје време и о томе, јер су јако подел 3 ена мишљења међу судијама о овоме питању; те ће бити, налазимо, корисно да се оно изложи јавној дискусији у нашим стручним часописима. Др. Јанићије Јовановић За постојање дела из § 111. каз. зак. није битни елеменат неистинитост чињенице коју исправа садржи, само ако је она иначе неисправно начињена у намери прибављања користи или оштећења. Држав. тужилац оптужио је Прв. Суду А. П. и В. Ж. зато, што су сачинили лажно саслужање сведока о томе, да је отац. А, пок. С. умро 1915. год. код своје куће као