Бранич

број 4. и 5.

.БРАНИ Ч'

Страна 91

војник на боловању, ставивши да су ови заклетвом иотврдили и протоколе уверења и заклетве оверили; па затим са члановима општ. суда издали три уверења, чију истинитост кметови М. и Б. поричу, а на основу којих дотични сведоци нису ни саслушавани о чињеницама, за које се тврди да су их под заклетвом дали, већ да је опт. В., у својству општинског деловође, сам и саставио саслушање, које је заједно са председником општине опт. А. оцостоверио потписујући поред неписмених сведока, и писмене присутне грађане, без њиховог овлашћења, чиме су створили кривиду из §111. у вези § 132. каз. зак. Првостепени Суд пресудио је био да се оба оптужена казне са по 1 год. затвора и т. д., а београдски Апелац. Суд одобрио пресуду Прв. Суда. Касац. Суд примедбама свога одељења од 20. 111. 1926 бр. 3540, поништио је пом. пресуду Апелац. Суда са ових разлога: Шта се разуме под исправом због чијег би лажног или неисправног прављења на своју или другога корист или чију штету могао учинилац тога кривично одговарати, предвиђено је*у ст. 4 § 147. каз. зак. Ту се каже: Да се под исправом разуме свако писмено које је од важности за доказ о уговорима... и уопште служи за доказ права и правних одношења. А како се само садржином исправе може доказати: постајање некога факта — који је од утицаја за решење каквог правног односа, неко право, или утврдити какав правни однос, онда је јасно да кад се у конкретном случају појави питање о лажности или неисправности какве исправе, да се ту искључиво има у виду њена садржина, односно да се има да извиди и оцени: јесу ли факта која се у садржини дотичне исправе износе, да постоје, или да су постојала — истинита или не. Закон, дакле, запрећује казном ако неко направи лажну исправу и њеном употребом, било он, било ко други, задобије какво право које им уопште по закону не припада или утврди какав правни однос, који у самој ствари не постоји. У случају пак да окривљеноме или коме другом дотично право у самој ствари припада или ако дотични правни однос у истини постоји онда не може бити речи о прављењу и употреби лажне исправе само због тога што је она са формалне стране лажна, неисправна и неистинита. Закон истина, за разне исправе приватне и јавне прописује и форму у којој треба да су издате и за јавне исправе одређује круг надлежности појединих власти за издавање истих исправа да би оне могле послужити као потпун доказ о ономе о

чему гласе, али ако у конкретном случају каква исправа не испуњава све формалне захтеве она уопште и није никаква исправа. Исто тако с друге стране ако би каква исправа задовољавала све формалне стране, а њена би садржина била истинита, па би се доцније показало да је удешена, да је дакле са формалне стране неистинита и лажна, ту не може бити речи о прављењу лажне исправе у смислу § 147. каз. зак. односно о прављењу исправе у циљу задобијања какве неприпадајуће и неоправдане користи или о утврђивању каквог неистинитог правног односа. Да је то тако види се из § 149 каз. зак. у коме се изриком казна прописује само ако од онога што је у јавним исправама, књигама или протоколима одостоверено као истинито, и од важности је за праве и правне одношаје није било ништа или је било друкчије и код других лица. Све ово важи и за исправе о којима је реч и у § 111 у в. § 132 каз. зак. Разлика је само у томе што је овде реч о лицима којима издавање дотичних исправа и њихово чување припада по званичној дужности, док је у § 147 каз. зак. реч о приватним лицима. Према овоме Апелациони Суд је погрешио кад је узео да у радњи оптужених постоји кривица из § 111 у в. § 132 каз. зак. само зато што су направили неистинит протокол саслушања и заклетве сведока 3. и ост., као да су ови сведоци саслушавани о томе да је пок. С. био војни обвезник и као такав умро код своје куће 1915. год. и да су на то заклети, и што су даље издали уверење о задрузи пок. С. и количина пореза, потписујући неписмене кметове, кад је даље ипак нашао да је пок. С. доиста био војни обвезник и да његовој породици није инвалида неправилно досуђена; другим речима, кад је нашао, да она факта која су за пок. С. унета у дотични протокол саслушања и остале исправе и која су од утицаја за дотични правни однос, — нису неистинита. Кад дакле оптужени нису наведеном радњом причинили да се породици пок. С. прибави каква неоправдана корист, или да се државна каса оштети, онда у таквој њиховој радњи не стоји кривично дело из § 111 у в. § 132 каз. зак. те за исту нису ни могли бити осуђени... Апелац. Суд није усвојио ове примедбе одељења Касац. Суда, у колико се односе на питање о постојању дела и квалификацији истог, као и кривич. одговорности оптужених, већ је дао следеће противразлоге: Наш Казнени Законик дао је дефиницују исправе у § 147 а1. 4. по коме се законском