Бранич

Страна 92

„Б Р А Н И Ч"

Број 4 и 5.

пропису под исправом разуме свако писмено, које је од важности за доказ права и правних односа. Несумњиво је, да овакав појам исправе важи и кад су у питању кривична дела издавања лажних исправа из § 111 а1. § 132 каз. зак., како је то и Касац. Суд у својим примедбама констатовао. Као битни елеменат у појму крив. дела из § 147 каз. зак., јесте лажност исправа, а на име: да је једној исправи дато обележје као да је издата од неког лица, и ако то у ствари није било, нити је за то постојало какво овлашћење. За постојање овога дела без значаја је околност да је чињеница, коју исправа садржи, истинита, само ако су испуњени и остали услови: намера за прибављање користи или наношења штете, као и могућност оштећења. Јер, инкриминисањем оваквих недозвољених радњи законодавац хоће да заштити правни саобраћај, који, у нормалним случајевима, претпоставља поверење и лојалност. Постојање истинитости факта, која би садржавала каква лажна исправа, не отклања опасност за правни саобраћај, ако су иначе испуњени остали, већ наведени услови. Тако на пр. поверилац, који би, у недостатку писменог доказа за своју тражбину, неовлашћено о томе написао исправу, снабдео је лажним потписом свога дужника и пустио у саобраћај, учинио би дело фалсификага, и поред истинитости факта садржаног у исправи. Јер и у таквом случају, прибављањем доказа и о истинитим фактима, постоји могућност за оштећење, пошто је исплата сада лакша и бржа, него што би то иначе било. Према томе није битан услов за постојање овога кривич. дела намера за прибављање какве неприпадајуће или неоправдане користи. Наведена разлагања важе још у већој мери за издавање лажних исправа од стране службених лица из § 111. каз. зак. у в. § 132 к. з. Закон је прописао начин, на који се издају и примају исправе од стране појединих лица, која врше какву јавну функцију. Тај поступак и јесте гарантија за веродостојност таквих исправа и њихову доказну снагу, какву им закон даје као јавним исправама. Ако би се, некажњено, допустило лицима са службеним својством да, злоупотребљујући дато им поверење, дискреционарно оцењују да ли ће се датом случају држати најбитнијих законских форми, поступити онако како је законом прописано или не, — онда би тиме била компромитована сигурност правног саобраћаја и изгубила би се вера у рад органа власти. И саи § 111 к. з. дајући дефиницију овог кривич. дела вели: „казниће се... чиновиик који писмене

исправе, којим примање или издавање њему по званичној дужности припада, лажно или неисправно начини...", — из чега се јасно види: да кривично дело постоји не само ако је исправа лажно начињена већ и онда, ако је неисправно начињена, наравно ако су испуњени и остали услови, раније наведени. У оваквом случају постоји и злоупотреба јавног поверења власти и због тога је законодавац сматрао за нужно да учини кажњивим и само неисправно прављење исправа, ако је код учиниоца пос - ојала намера коју предвиђа наведени законски пропис. Према томе, за постојање кривич. дела из § 111. крив. зак. није битни елеменат неистинитост чињенице коју исправа садржи само ако је она иначе неисправно начињена у показаној намери прибављања користи или оштећења. То што казнени зак. код кривич. дела лажног оверавања из § 149 каз. зак. изречно захтева да је оверена садржина исправе лажна, ниуколико не значи да та одредба важи и за остала кривична дела фалсификовања исправа. Напротив то је изузетно наређење, које своје оправдање налази у с!мом појму свог кривичног дела, а које се састоји у издејствовању да чиновник, односно лице надлежно за оверавање, овери какву неистиниту чињеницу у јавној исправи, која, међутим, по својој форми остаје истинита. У овом конкретном случају није реч само о томе да је утврђено да је пок. Станимир, отац оптуженог Александра, био војни обвезник и да је као такав умро код своје куће, да је дакле, истинит факт за који се тврди инкримисаним протоколима саслушања сведока. Оптужени А... су, ради потврде овога, извршили читав низ радњи : сачинили лажан протокол саслушања сведока, тврдећи да су одређеног дана били пред општинским судом, направили протокол о извршеној заклетви ових лица, и ако од тога није било ништа. Несумњиво је, да би и констатација оваквих неистинитих чињеница — да су поменута лица била одређеног дана пред општин. судом, давала некакве изјаве и положила заклетву, могла имати последице како за право и правне односе ових сведока, тако и за јавне интересе. Према свему изложеном, кад је ислеђењем несумњиво утврђено: да су опт. А. у својству председника и деловође Општин. Суда, извршили лажно саслушање сведока сачинили протокол о њиховој заклетви и издали уверења о задружном стању породице пок. С. и количине порезе, погписујући неписмене кметове без њаховог одобрења; и 2) да је све то учињено у намери прибављања користи опт. А. односно његовој мајци, ради