Бранич

Страна 68

„Б Р А Н И Ч

Број 4. и 5.

ника. Он је способан да употреби све своје енергије у одбрани својих прерогатива и да се бори против сваког деспотизма и неправде. Њега налазимо свуда где има какво добро дело да се учини, или да се комбатира каква рђава радња, а његово делање се распростире по свима гранама друштвене активности и по свима областима његовог рада, где он суделује својим знањем, својим искуством и лојалном оданошћу. Његова професија има један потпуно одређен циљ. Он има нарочиту мисију, која је директно у вези са професијом и која се поглавито састоји у: саветовању, давању правних поука или упуШстава, управљању и најзад у пледирању. Саветовање је прелиминар свакога процеса, те је с тога оно у највећем ступњу професионално. Оно се обично даје усмено, али се по кад кад тражи да се изрази и писмено. Међутим, ово последње, адвокати врло нерадо чине из бојазни да себе и свога клијента не би довели до евентуалних свирепих разочарења, пошто се, на жалост, нарочито послератна јуриспруденција показала прилично нестална, колебљива. Са ових разлога обазрив адвокат треба као прво правило пред очима увек да има равнање, јер нарочито стари практичари из искуства знају, да је увек опасно излазити пред форум Правде и ставити је у покрет, пошто се готово никад поуздано не зна шта се све може догодити чак и са најбољим споровима. С тога сваки адвокат треба да је потпуно обузет оном добро познатом идејом: да је увек боље и мршаво равнање него масна парница; или, као што једна стара француска пословица каже: „Често у парницама, онај који добије, побегне у кошуљи, а онај који изгуби, побегне го." Пледирање је главни објекат адвокатске мисије, нарочито је у погледу усмене оцбране интереса клијената адвокатска професија установљена и организована. И заиста, иледирање је оно што испитује, расветљује и комплетира процес, оно што баца на спорно питање сву светлост потребну онима који треба да га расправе и то како у погледу факата и поднетих докумената и доказа, тако и у погледу права. Пледирање треба да ужива имунитет, т. ј. неприкосновено право да се слободно говори, из кога принципа произилази за адвоката право да не буде ометан и прекидан у говору ни од стране суда, ни од свога противника. Јер, адвокат не пледира ни за своје задовољство, ни у искључивом интересу свога клијента, већ он пледира да би осветлио веровање суда. Он је орган судски, један моторни

точак, без кога Правда не би могла правилно функционисати. Зато сваки моралан законодавац, у принципу, даје слободу пледирања у судовима, по угледу на римско право, које говораше асЈуосаН (јећеп! а§еге С |иос1 саиза (ЈезШегапћ 0. Озкаг РПа1еи1 адвокат из Париза, у своме говору држаном на једној адвокатској конференцији изложио је, са једном великом речитошћу разлоге о слободи одбране и имунитета што је закон дао пледирајућем адвокату. Ево тог говора: „Право одбране! Могу ли, изговарајући ове речи пред вама, претварати се да не знам за оне горке рекриминације што су оне недавно подигле? Адвокатска говорница је терен борбе. Она има, дакле, својих узбуђења, својих плаховитости, на и својих жестина. Ко би се могао томе и чудити ? Али зар не постоје бар извесне границе које би требало адвокату забранити да их прекорачи, под казном да навуче на себе најозбиљније одговорности? А, ко је тај човек, — не говорим још о адвокату — ко је човек, који ће позван да заштити интересе свога пријатеља, или просто какво треће лице, изван сваке дебате Правде, —• моћи да то учини без узбуђења, без ватре, и, ма шта да се догоди, без жестине? Где је тај кога приговор, противречност неће раздражити, и који се може зарећи да не нагони противника да јаукне под ударом снажног противодговора ? Сада постављам исто питање за адвоката: Реч је, вели се, једно оружје. Ко је тај адвокат, који би, рукујући њиме, узео на себе обавезу да неће никога повредити ? Смело могу рећи да нема ни једнога. Суштина наше професије је независност, у најширем смислу: мислити слободно, исто тако говорити, ето право одбране у потпуној целини. Како би и могло бити друкчије? Ми смо одјеци захтева, интереса противних страсти, и закони реперкусија не престају бити истинити када се они примењују на ствари разума и срца. Али, пре но што би се судило о држању адвоката на њиховој говорници, треба помислити на природу судара, који се ту дешавају. Срећни, без сумње они од наших другова, који се готово искључиво баве ведрим делокругом чистога права, који би могли, и без икаквих незгода за њихове процесе да не изговоре име њихових клијената, или да их назову, као у школи : Шшз или Шга ! Срећни су такође они који истражују у опису индустријских материјала проналазачких напредака човечијег духа, у место да