Бранич

Врој 6.

„В Р А Н И Ч"

Страна 111

нилац који љубазно и одмерено говори, скромни, који увек муца, и онај по званичној дужности који без икаквог осећаја издекламује стереотипне речи. Сви они воде борбу сваки на свој начин противу тежине аргумената и доказних срестава оптужбе, покушавајући да је обеснаже, оборе, у најмању руку да је ублаже. То је процесуални уређени турнир две странке. Па ипак је, ма како то звучило парадоксално, прави бранилац само онај, који се не бори противу оптужбе, већ својом личношћу, речју и излагањем ствари доведе у такву светлост, да оптужби и систему коме она припада одузме у срцима и осећајима сваки основ.

Примена и тумачење разних закона. I. Поступак око ушврђивања чиновничког положаја, За поступак око утврђивања чиновничког положаја закон о чиновницима нема специјалног прописа. На тај поступак кад пређе код Државног Савета по чл. 63. ур. о послов. реду у Државном Савету примењује се грађански судски поступак покрајине којој чиновник припада. Примењивање поступка биће „аналогно" по тексту уредбе. Ово није правилно а у суштини иде и против духа нових закона, и оних побуда због којих се нови закони у опште доносе (дакле против и Ка1ш 1е§1з и оссаззјо 1е§Јз), јер жеља је законодавца да се што више, управо где год се може, иде колико на укидање старих провинцијских закона толико на завођење једнообразне праксе. Ако се при примени новог зак. о чиновницима за сваку покрајину мора узети процедура тамошњег грађанског суд. поступка, — онда тај разнолики формални закон може учинити илузорним примену па и егзистенцију материјалног закона. Наше је мишлење да се закон о чиновницима као чисто административни закон у својој примени не сме саображавати принципима формалног закона грађанско-правне природе у коме влада начело формалне истине и начело диспозиције, јер ту немамо спорове већ један јавно-правни интерес. У постављеном питању јасно је да утврђивање чиновничког положаја није процес У коме је држава једна страна, а чиновник

Он онима, којима говори разјашњава сву узалудност једнога чина, који причињавањем бола и срама хоће да уништи зло, зло које принудно потиче из недостатка данашњег друштвеног уређења, усколебајући у њима поузданост суђења човека њима подобног. То је бранилац, који излази из старог оквира, уносећи једну нову атмосферу, који је више тужилац него бранилац и једновремено весник исгине. Он побуђује људе у талару, да га слушају пре него што донесу пресуду, и да они — ма и за један тренутак — другим очима виде своју службу и од тога у њихове се душе увуче бојазан пред вечном правдом.

у питању друга. На против и држава и чиновник у питању јесу исто за административну процедуру утврђивања правог чиновничког положаја. Обоје имају дужност и право да траже и изналазе истину, и то не истину формалну, већ чак и нешто више него и саму материјалну истину. Они имају да изнађу математичку тачност т. ј. ону највишу математичку истину једним административним путем за кога правила нема ван чиновничког закона. Доказ на кога се има засновати однос и правило мора бити јавна исправа и докле год је потреба за изналажењем истине дотле се доказ може доприносити. Једино ограничење за чиновника био је чл. 227. зак. о чин., којим је он био везан за рок у коме је он морао поднети своје доказе за опште разврставање чиновника затеклих се у служби у време доношења закона. Но и овај пропис не сме се тумачити екстензивно, тако да накнадно поднети доказ не даје право на исправку непотпуно утврђеног положаја, јер право није застарело, а пропуштење рока није угасило само право. Не сме се никад при овоме сметнути с ума да овде није спор већ административна радња, која се у јавном интересу мора увек исправити кад год се укаже потреба. Дакле, природа саме радње јесте административна радња, а не спор између државе и чиновника у питању који се у јавно-правном интересу сустичу на једном истом послу. За исправку административне радње нема рока, оно се исправља увек кад год се примети. Ако се ипак деси да се чиновнику призна више но што стварно има право, — то онда

СУДСКЛ И АДМИНИСТРАТИВНА ПРАКСА