Бранич

Број 6.

„Б Р А Н И Ч"

Сграна 113

рочишту одређеном ас! ћос само за извиђање истиности исправе. Ако се докаже основана сумша у истинитост исправе, онда се претходно задржање продужава, а не одређује^ редован спор, и тад долази у питање судоина исправе. По § 174 гр. п., који је генералног карактера, и као такав применљив на кратко суђење, предаје се исправа у кривични поступак, у коме, ако се докаже истинитост, решење се пушта у извршење. Има их који сматрају да се стипулација другог става овог §-а односи на сва задржавања решења од извршења, — но то не може бити тачно, јер се ово изузетно наређење закона мора стриктно тумачити само на случај из ов. §-а. Спорно је и да ли је исправа о којој је реч јавна и приватна или само приватна. Ми налазимо да може бити само приватна, прво што код јавне исправе не може бити сумње о истинитости, а ако настуи и долази у примену § 174 гр. п.; друго зато што овај пропис долази као логичка последица два прописа пред њим у којима се говори о кратком суђењу по приватним исправама. Менице, које се само у погледу процедуре изједначују са јавним исправама долазе овде, јер оне тиме не губе своју правну природу приватних исправа. Разлика између овог и § 453. гр. п. јесте у томе, што је овде порицање саме егзистенције правног посла који треба да се утврди исправом, дакле порицање егзистенције аутентичне исправе, а код § 453 је уверавање о егзистенцији саме исправе нашта дужник има право прво у сумњи да је дуг платио, а друго зато што пре полагања дуга о осуди има право захтевати да му се покаже оригинална исправа коју ће по исплати уништити. У пракси се често дешава да осуђени не признаје истинитост исправе „док се оригинил не покаже". У овом захтеву је је помешано право из § 453. са правом из § 459. гр. п., но пошто је порицање исправе увек криминал то се оно не сме претпостављати, — и овако условно порицање истинитости исправе јесте у суштини само захтев за показивањем оригинала из § 453. гр. п. Одређивати рочиште и у оваквом случају већ би било изигравање кратког суђења о коме је било опширно рези у нашој расправи у Архиву за децембар пр. год. Бор. А. Милојковић, судија. Гарантно писмо као самостална а не јемачка обавеза. Ж. Л. из Б. тражио је од Београдског Трговачког Суда да одобри забрану на покрет-

ност Е. Т. Б. из Б. за обезбеду суме од 140.000 дин. са интересом и трошковима. За доказ свога потраживања поднео је у овереном препису гарантно писмо Е. Т. Б. које гласи. Београд, 11. децембар 1924. Госп. Ж. Л., Б. Гарантно писмо № 270. Част нам је известити Вас, да Вам овим гарантујемо да ће вам Б. Б. д. д. Загреб, исплатити износ од Динара 140.000.— (сто четрдесет хиљада динара) на дан 1. јула 1925. год. Овај Вам се износ исплаћује за рачун г. Д. М., М. М. П. и Ј. П., на основу њиховог споразума са Б. Б. од 15. новембра 1924. г. а на име њиховог иступања из ортачког односа са Б. Б., који се однос темељи на уговору од 3. маја 1923. год. За случај да вам Б. Б. горњи износ о року не исплати, ми се овим обавезујемо да Вам исти исплатимо. Ово гарантно писмо важи само за Вас, и нико се други сем Вас не може истим служити. С поштовањем Е. -Т. Б. (два потписа)." Београдски Трговачки Суд решењем Бр. 29209 од 15 јула 1925 год. одобрио је забрану на покретност дужника Е. Т. Б. за обезбеду тражене суме са интересом и трошковима, сматрајући да је поднетим гарантним писмом у овереном препису доказана обавеза дужника а прошлим роком опасносг тражбине. Но, по жалби дужника, који је поднео уз ову и два писма Б. Б., којима му наређује да не изврши исплату гарантног писма, пошто уговор о разортачењу није у потпуности извршен, Касациони Суд, примедбама свог II одељења Бр. 9971 од 10 новембра 1925 год., поништио је решење Београдског Трговачког Суда Бр. 29209 од 15 јула 1925 год. са следећих разлога: „Јер је ради доношења правилног решења по овом предмету потребно да суд у смислу § 323. а. грађ. суд. пост. оцени наводе жалиочеве у жалби Бр. 32226, као и прилоге које је у истој као нове доказе поднео, па обзиром на ту оцену донесе своју одлуку." Београоски Трговачи Суд усвојио је ове примедбе Касационог Суда и, по оцени поднетих навода и доказа у жалби Бр. 32226,. решењем Бр. 45341 од 22 марта 1926 год. нашао је: „Да гарантио писмо од 11. децембра 1924. год. Бр. 270 приложено у акту тражења забране није доказ у смислу § 377, грађ. суд.. пост., да се на основу тога има одобрити забрана, јер молилац није поднео доказе да су наступили услови предвиђени у истом