Бранич

Број 6.

„Б Р А Н И Ч

Страна 101

ницу упутити, које би право на наследство слабије било." На основу ових законских ирописа била се створила судска пракса, да право на тужбу за поништај тестамента свију врста застарева после шест месеци од саопштења тестамента. Шта више судови су сматрали овај рок од шест месеца из § 482. грађ. зак. за преклузиван, после којег се гаси у опште право на тражење поништаја саопштеног тестамента. Пространост примене прописа о застарелости из § 482. грађ. зак. сузио је чл. 92, неспорних правила, по коме би закони наследник имао да води спор за поништај тестамента, ако би исти испуњавао све законске услове. А кад тестаменат као такав по својој свечаној форми не одговара закону, тада има неспорни судија да упути на парницу баш тестаменталног наследника ради оснажења тестамента, па природно да се у последњем случају не може применити застарелост из § 482. грађ. зак. Судска пракса није се задржала на примени застарелости § 482. грађ. зак. само на случајеве тражења поништаја по форми уредног тестамента после рока, већ и на све тестаменте, па и на усмене и на тестаменте, који ни у колико не одговарају закону. Сада после шест месеца од саопштења зависила је код неуредких тестамената судбина истих једино од неспорног судије, да ли ће упутити на парницу тестаменталног или законског наследника. Ако би неспорни судија упутио правилно по пропису чл. 92. неспорних правила код формално неисправног тестамента тестаменталног наследника на парницу, онда се је могло судити о важности тестамента; а ако упути законског наследника на парницу за поннштај једног можда назови тестамента, суд је одбијао тужиоце због протеклог преклузивног рока. Ова судска пракса постала је ужасно неправедна баш у оним случајевима, где тестаменат није по својој форми ни у колико одговарао закону, па је законски наследник с правом очекивао, да ће по пропису чл. 92. неспор. правила бити на парницу упућен тестаментални наследник неисправног тестамента. С тога се је наш законодавац нашао побуђен изменити § 482. грађ. зак. новим чл. 59. уредбе о убрзању рада на тај начин, што је изоставио речешшу: „а најдаље за пола године да своЈе доказе суду предложи." Члан 59. уредбе гласи: „Ко би мислио да му је завешталац последњом наредбом неправцу или уштрб против закона учинио, он треба на осам дана после свршеног му саопштења тестамента да се против истог изјасни код судије за

неспорна дела, јер у противном остаје стална наредба по тестаменту". Члан 59. уредбе о убрзању рада укинуо је преклузивни рок од шест месеца, па је оставио да неспорни судија предходно реши, коју ће страну упутити на парницу и да дотичној страни судија одреди рок за подношај тужбе. Тако је првостепени суд у парници С. Џ. из Београда противу 3. Ц. из Београда за поништај тестамента својом пресудом од 1. априла 1925. год. Бр. 15845. био одбио тужиљу због застарелости са ових разлога: „По пропису § 482. грађ. зак. сваки који би мислио, да му је завешталац последњом својом наредбом неправду или уштрб противу закона учинио, он за 8 дана после саоп штеног му тестамента треба против тога да се изјасни, а најдаље за пола године да своје доказе суду предложи; иначе остаје наредба по тестаменту стална. У овоме конкретном случају тужиље су своју тужбу за поништај спорног тестамента подигле код овога суда 20. децембра 1924. године а саопштење поменутог тестамента примиле су, као што се види из поднетог решења судије неспорних дела од 10. јуна 1924. г. Бр. 3539. — § 188. г. с. п. — и то тужиља Софија на дан 21. октобра 1919. а тужиља Вукосава на дан 23. децембра 1919. г. Према томе како тужиље нису у законом року подигле тужбу за поништај спорног тестамента то је њихово право на тужбу угашено, те се с тога имају и одбити од тражења поништаја спорног тестамента као од тражења застарелог, а наредба по тестаменту има остити стална § 282. грађ. зак. Навод тужилачке стране, да њихово право на тражење поништаја спорног тестамента није застарело нити је пак угашено у смислу § 482. грађ. зак. пошто поменути зак. пропис предвиђа рок до кога незадовољна страна треба да поднесе доказе судији неспорних дела, који има према оцени истих, да упути слабију страну на спор — не може опстати. јер је у поменутом зак. пропису тачно одређен рок, до кога незадовољне стране тестаментом могу да траже поништај истог и потребне доказе поднесу, рачунајући тај рок од дана саопштења тестамента, те с тога и не треба да чекају, да их на спор упућује судија неспорних дела својим решењем, јер рок, који је закон за поједине случајеве предвидео, судија неспорних дела не може исти ни смањити ни продужити ни из каквог узрока, а према пропису § 123. гр. суд. пост. Ово у толико пре, што судија неспорних дела не решава о томе, да ли ће један тестаменат важити или не ако се такав тестаменат